Од некадашњих 15 шећерана колико их је у Војводини и Србији радило 2000. године - остало је само четири (Врбас, Ковачица, Пећинци, Црвенка). Ова у Жабљу престала је да ради међу последњима - 2019.
Шећерана у Жабљу је основана 1976. а са радом је почела 1979. У периоду од 1979. до 2006. године, фабрика је имала 28 кампања прераде шећерне репе и прерадила 7.015.000 тона репе уз капацитет дневне прераде од 5.500 тона репе. Све је то сада само историја као и у шећеранама у Бачу, Ковину, Сенти, Новој Црњи, Зрењанину и другим местима у којима се шећер више не производи.
Идемо даље, са леве стране пута наслагани су железнички прагови преко којих су више од једног века тутњали возови. Пруга која је водила од Жабља преко Чуруга до Бечеја је угашена а прагови се продају на комад…
Ништа веселија слика није ни пар стотина метара даље, пре улаза у Чуруг налази се некадашњи салаш породице Малић.
Српски и руски археолози на истом послу
Одмах на улазу у село, са десне стране налази се још једна затворена фабрика - чурушка Циглана. Циглана у Чуругу постала је познатија по археолошким налазиштима откривеним на њеним коповима него по циглама које производила.
У Чуругу, на потесу Бороњ, археолошка екипа Покрајинског завода за заштиту споменика културе у сарадњи са колегама из Русије, обавила је током маја месеца 2022. заштитна археолошка ископавања на локалитету угроженом ископом циглане. На високој лесној тераси до које се некада изливала Тиса, на обали рита, формирана су насеља у 4. веку, као и крајем 5. и у првој половини 6. века. Откривене су четвртасте куће – полуземунице, неколико укопаних објеката са земљаним хлебним пећима. На истом простору, у ранијем периоду, у 2. веку, налазило се гробље. На њему је истражено седам гробова. Гробови су у прошлости били пљачкани, али су се ипак сачували делови скелета и налаза (новчићи, фибуле, пређице, перле, копље, стрелица).
Као у оној песми Звонка Богдана - напуштени салаш на улазу у Чуруг сећа се времена када је поред бунара био ђерам којим се извлачила вода за напајање стоке. Подрум је некад био пун вина а у пушници су висиле шунке, сланине и кобасице. Остао је и кухински ормар да сећа на домаћицу која је у њему држала тањире и зачине. Постојало је и “купатило” са дрвеним држачем за лавор...
“Или морам с тугом окренути главу, ил плакати или се напити...”, стихови чувене песме одјекују ми кроз мисли док се пробијам кроз двориште салаша обрасло густим коровом...
Пролазимо таблу са натписом “Чуруг” на српском и русинском језику. Наиме, у општини Жабаљ бројна је русинска национална мањина (пре свега у селу Ђурђево) па су натписи на улазу у сва насељена места - двојезични.
На гробљу у Чуругу срећемо двоје младих људи из комуналног предузећа у Жабљу које се бави одржавањем овог места. Љубазна млада жена на карактеристичним бачким нагласком показује гробље боље од неког туристичког водича: “Ту су сахрањени родитељи и стричеви Лазе Пачуа! Нема више потомака али ми чистимо тај део гробља који је иначе потпуно зарастао!” Лаза Пачу, био је српски лекар и политичар цинцарског порекла рођен је у Чуругу 1885. а преминуо у Врњачкој бањи 1915. за време Великог рата. 1922. његови посмртни остаци сахрањени су на Новом гробљу у Београду. Пачу је био министар финансија Краљевине Србије у више мандата. Потиче из свештеничке породице цинцарског порекла која се са југа доселила у Аустроугарску са патријархом Чарнојевићем, из Блаца. Његов отац Стефан био је парох у бачком месту Чуругу, а мајка је потицала из породице којој је припадао и Милош Цветић, познати драмски писац и глумац.
На чурушком гробљу својом величином и лепотом доминира Маузолеј породице Вујчић. Ту је сахрањен син јединац Јулке и Живка Вујчића. Некада се налазио на новосадском Алмашком гробљу. После много година Живко је решио да се врати у родни Чуруг и пренео је, циглу по циглу и маузолеј са моштима сина и супруге…
Следећег уторка настављамо нашу авантуру у Чуругу, селу богате културне баштине и бурне историје.
Роберт Чобан
