Има свега - грожђа црног и белог, јабука, крушака, брескви - оних “длакавих”, као и нектарина... Нови Сланкамен је иначе, више од једног века познат као чувени воћарски крај.
Пажњу ми привлачи кип кувара испред једног од ресторана. Некако ми ти кипови кувара пред нашим ресторанима увек делују помало застрашујуће и нимало гостољубиво, као да их ради исти, не претерано талентовани уметник. Овај, на пример, има расколачене очи и “претећи” држи таву у подигнутој руци.
“Не будите од оних који целе седмице чекају петак, целе године лето и цео живот срећу”, порука је испод табле на којој је име младића Стефана Павловића, који је 2014. погинуо на мотору баш на овом месту. Имао је 19 година.
До пред крај 18. века Нови Сланкамен није постојао. Тачније, до 1783. постојало је само насеље Сланкамен и тај назив се односио на данашњи Стари Сланкамен. У периоду владавине цара Јосипа II, ради јачања Војне крајине, на само 3км југозападно од постојећег Сланкамена (Старог), почело је насељавање Хрвата из Далмације и Лике, а затим су досељени и Немци и Словаци. Да би се новоосновано насеље разликовало од тадашњег, оно добија назив Нови Сланкамен. Овде данас живи око 3.500 становника и функционишу два културно-уметничка друштва: Хрватско културно просвјетно друштво „Стјепан Радић“ и КУД „Јован Јовановић Змај”.
Стижем до Српске православне црква Светог Преображења, која је 1910. грађена у стилу моравске архитектуре по пројекту инжињера Гојака Дамјановића. Ово је веома реда примерак православне цркве у том стилу, а да је грађена у време Аустроугарске. Изнад врата под стаклом се налази сцена Преображења Христовог. Источно од цркве је подигнут засебан високи звоник модерног изгледа. У цркви се као најстарији и најважнији документ чува Летопис храма, у коме се могу наћи сви подаци о њеном грађењу. Како је недељно јутро, у цркви је било у току богослужење, којем је присуствовало двадесетак верника.
Нешто даље, такође на главној улици, налази се Римокатоличка црква Св. Миховила, саграђена 1862. На главном олтару је слика Св. Миховил (Михајло) убија Сатану, рад Новосађанина Имреа Низекелтија из 1868. На левом и десном бочном олтару су две слике непознатог аутора из друге половине 19. века. Зидне слике, махом на сводовима олтара и наоса, насликао је загребачки мајстор Марко Антонини 1899. Када сам ушао у цркву, неколико жена је, чекајући почетак свете мисе, молило “круницу”.
На веома активној Фејсбук страници Жупе у Новом Сланкамену између осталог се налазе и фотографије са прославе Светог Миховила из септембра ове године. На миси у препуној цркви заједно са католичким свештеницима видимо и локалног православног пароха, што је лепа слика суживота у селу које је имало бурну међунационалну историју.
Одлазим до месног гробља. Са леве стране сахрањују се римокатолици, са десне православци. Пажњу привлаче две велике капеле - једна, на римокатоличком делу - припада породици Циндрић, друга - на православном делу - породици Чале.
Ова варош позната је и по значајном историјском споменику посвећеном Сланкаменачкој бици. Обелиск, висок 16 метара, подигнут је 1892. на вису изнад Сланкамена. Ту је 19. августа 1691. године 20.000 Аустријанаца под заповедничком палицом грофа Баденског и 10.000 Срба, којима је заповедао подвојвода Јован Монастерлија, сукобили су се са надмоћном турском војском. Била је то једна од најважнијих хришћанских победа које су водиле ка враћању Османлија у Малу Азију. На споменику је текст на немачком језику и стиховима песника Јована Јовановића Змаја: „И хвала и слава јунацима врлим, падом – уздигнутим, смрћу – неумрлим”.
Роберт Чобан
