Током изградње Тврђаве (1692 - 1780), њени поједини делови (Горња тврђава и Хорнверк) добили су посебне системе врло сложених постројења yа њену одбрану под земљом. Они су до данас остали потпуно неистражени од стране струке, док су, посебно у широј јавности, постали предмети најразличитијих спекулација...”
Део је ово уводног слова темата историчара Ненада Шегуљева насловљеног „Минско ратовање у сталној фортификацији и контрамински систем Петроварадинске тврђаве”, које је објављено у новом, 33. броју „Грађе за проучавање споменика културе Војводине”. Захваљујући овом истраживању тако, рецимо, сазнајемо да су након пада Швајдница 1762, који су Пруси освојили након 63 дана опсаде и 48 дана минског ратовања, Аустријанци у Петроварадин прекомандовали војног инжењера Албрехта Хајнриха Шредера и минерску бригаду са задатком да заврши предлог пројекта контраминског система Хорнверка. Неколико година касније, тачније у мају 1768, како наводи Шегуљев, Петроварадин је посетио и престолонаследник Јосип II, који ће на простору Хорнверка присуствовати и показној вежби о практичној употреби мина. Након тога је обишао и контрамински систем, о чему и данас сведочи спомен-плоча у дубоком подземљу, постављена код резервног ратног бунара...
Није, међутим, „Минско ратовање...” једини занимљив прилог који се нашао унутар корица ове публикација из категорије научних часописа националног значаја (М52), која излази под окриљем Покрајинског завода за заштиту споменика културе. Напротив. Нова „Грађа”, на пример, на доноси и текст из пера недавно преминулог археолога Драгана Анђелића о налазима који се везују за Хигелберг културну групу западне Бачке, док Снежана Јанковић пише о румским породичним капелама, које је током прве две и по деценије прошлог века пројектовао чувени Херман Боле (1845 - 1926), на овим просторима најпознатији по градњи Цркве Снежне Госпе на Текијама и обнови саборног храма Преображења Господњега у Загребу. Даље, Чедомир Т. Бачкуља анализира иконостасе цркава брвнара, док се Филип Крчмар бави спомен-бистом Карлу И, последњем владару Аустроугарске, која је у Великом Бечкереку откривена у пролеће 1917. а нетрагом нестала након Првог светског рата.
У посебном поглаву „Грађе за проучавање споменика културе Војводине” историчар уметности Владимир Митровић веома детаљано анализира споменик Светозару Милетићу у центру Новог Сада, рад Ивана Мештровића. У овој „студији случаја”, како је сам Митровић зове, откривају се бројни мање познати детаљи о настанку једног од симбола највеће пречанске вароши, почев од првог вајаревог контакта са Новим Садом, који се везује за октобар 1926. године. „Мештровић је начинио једну посету Новом саду, разгледајући његове знаменитости. Увече је у Матици српској приређено упознавање на коме су се појавили новосадски интелектуалци, који су дошли да поздраве великог уметника...”, забележила је „Застава”. Касније ће још неколико пута долазити у варош, да би почетком 1939. лично надгледао постављање споменика на централном градском тргу, који ће свечано бити откривена 1. октобра 1939. Том чину, међутим, велики вајар неће присуствовати. Дакако, ово су само ободи темата, који се бави и низом других детаља, попут чињенице да споменик Милетићу има доста тога заједничког са Мештровићевим скулпторским виђењем Гргура Нинског, високим 8,5 метара и тешким 13 тона, које ће 29. септембра 1929. бити постављено у Перистилу Диоклецијанове палате.
Кроз причу о пресељењу Српског црквеног музеја у Сентандреји из неусловне зграде у оквиру порте Београдске цркве у потпуно обновљено некадашње здање Препарандије на централном градском тргу, др Тијана Палковљевић Бугарски и др Даниела Королија Црквењаков из Галерије Матице српске актуелизовале су у „Грађи” питање ревизије стања колекције. „Детаљно прегледање збирке и стања фонда, мере отпрашивања како изложених предмета, тако и оних похрањених у деопима, врло ретко се раде редовно. И то није проблем само мањих музеја”, упозориле су ауторке, при томе као пример добре праксе наводећи ватиканске музеје, који су развили систем мера превентивне конзервације изложбених сала и депоа.
М. Стајић
