Недавно је у Змајеву после 75 година избивања боравио др Хајнрих Верле из Немачке. Он је у овом селу, које се тада звало Пашићево, живео до 1944. године, кад је с родитељима, као шестогодишњак, морао да напусти завичај својих предака, Подунавских Немаца.
– Било ми је много тешко кад сам на завршетку Другог светског рата одлазио у Немачку, јер сам остао без својих другара, куће и села, које сам неизмерно волео. Нисам заборавио ниједан кутак у којем сам био срећан. Све ове године лечио сам носталгију тако што сам супрузи, деци и унуцима стално причао о Пашићеву. На крају сам их, ево, довео да виде где сам рођен, а ја сам утолио жељу да у својој 81. години још једном будем у својој првој породичној кући! – испричао је доктор Верле.
Са њим су из Карлсруеа у Змајево дошли супруга Хелга, син Михаел, снаха Ингрид и унуке Макси и Марлена. Кренули су на пут кад су на рачунару преко сателитских снимака “пронашли” Хајнрихову кућу у Змајеву, а стигли су посредством агенције из Новог Сада.
– Нисмо очекивали да ће нас у татином родном селу било ко сачекати. Зато смо се веома изненадили кад нам је у сусрет пошла група пријатних људи, који су нам пожелели добродошлицу. То нам је огрејало срца! – рекао је син Михаел.
Пријем за госте из Немачке приредили су представници Месне заједнице Змајево, Рајко Марјановић и Бата Ботић. Емоције су преплавиле др Верлеа и његове најрођеније кад су стигли пред кућу у којој је Хајнрих провео прве године живота. Он је испруженом руком дотакао дрвену ајнфорт капију свог детињства, заплакао и пољубио је, а потом са фамилијом ушао у кућу, у којој сада станује Драган Ракић са супругом. Ракићи су угостили Верлеове као своје најмилије.
Хајнрих је са својима шетао по дворишту и кроз кућу, присећајући се распореда просторија и свих детаља свог некадашњег дома. Историја је учинила да буде гост у својој бившој кући, али Хајнрих каже да ништа није могло да “исели” Пашићево из његовог срца. У време кад је Хајнрих живео у Пашићеву, село се могло похвалити и чувеном термалном бањом, од које је остала чесма лековите сумпорне воде у центру Змајева. И на том су се „извору” гости из Немачке окрепили, а др Верле је приде наточио флашу чувене “жуте воде” и понео је у Карлсруе, да га подсећа на родно село.
У центру села је и парк, нажалост данас прилично запуштен, у којем се налази импресивни споменик борцима НОБ-а. На плочи испод великог кипа партизана с подигнутим рукама (у једној је пушка) стоје стихови: “За слободу ја сам се био, за слободу већу за људску срећу. За живот са њом сам снио, у борби ја сам пао. За живот - живот сам дао!” У потпису: Палим борцима и жртвама фашистичког терора у Народној револуцији 1941-1945. Народ Змајева.
Парк природе „Јегричка” је заштићено подручје које се простире и кроз село, а на приобаљу ове реке је пре седам година направљена “Стаза здравља”. Тих 90 метара уређеног простора се налази у самом центру села иза месне заједнице и предшколске установе и мештанима је постала редовна траса за шетање. Стаза је направљена искључиво од природних материјала, како се не би нарушавао екосистем, а приликом израде се водило рачуна о очувању аутохтоних врста овог заштићеног парка природе и едукацији локалног становништва о његовом значају.
Поред парка налази се велики бетонски објекат који је потпуно напуштен и девастиран. Изнад разбијених прозора и врата стоји натпис “Кафе-пицерија Вук”. У унутрашњости се још може видети разбацан инвентор, па чак И нешто документације. Заустављам једног мештанина који одмахује руком и каже како с тим објектом нема среће и да је већ дуго напуштен. Прича и да је пре десетак година село било на удару лопова, па је готово свака трећа кућа била опљачкана. Крало се све од кафе-апарата у локалима до нафте из трактора. А најбиразнији случај је онај када су једном Змајевчану за време крсне славе украли – прасе с ражња.
Да није све тако црно, сведочи и позив да дођем у Змајево на православни Бадњи дан, 6. Јануара, када готово цело село учествује у поворци на фијакерима, запрежним колима, тракторима, мотоциклима - ко шта има. Све се завршава испред православне цркве паљењем бадњака. Док излазим из села према Бачком Добром Пољу наилазим на Железничку станицу “Змајево”. Станица се реновира заједно са пругом, која у деоници између Новог Сада и Суботице треба да постане “брза” као и она ка Београду.
Роберт Чобан
