О пореклу имена “Кер” не постоје писани документи, али су присутне две народне легенде које је сакупио Лазар Андрић, бивши сеоски учитељ: Према једној, српско сточарско племе, које је мигрирало Панонском низијом, одлучи да се настани на једноме месту и пошаље људе да га пронађу. Нађено и изабрано место било је у ритовима и густим жбуновима. Да би се лакше пронашло, требало га је на неки начин обележити. Одлучише да ископају дубоку јаму и да у њу убаце пса — кера, по чијем ће лавежу лако наћи место које су изабрали за стално насеље.
Друга легенда каже да је на месту одређеном за стални боравак племена, прва принова била штенад једне кује. Пошто су сточари у оно време веома ценили псе, за успомену на прву принову, дали су селу име “Кер”. Према књигама староставним, Срби су место населили 1698, а већ 1703. основана је прва српска школа. Мађари, који су се у село доселили 1790, звали су га „Окер”. Први Немци су се доселили у Кер 1824, да би их 1848. већ било око 850. После Првог светског рата у Краљевини СХС село је 1922. добило име по председнику Владе Николи Пашићу. Нове власти 1947. мењају “политички некоректно” име Пашићево у “неутрално” – Змајево, по великом песнику.
Прво наизлазим на римокатоличку цркву, која је посвећена Светом Михајлу Архангелу. Подигнута је 1816. на обали реке Јегричке. Црква је зидана новцем краљевске коморе. Током 1880. храм је осликан а радове на украшавању изводио је Карољ Јакубеј, сликар који је осликао и многе цркве у Бачкој и Банату. На сликама у цркви представљени су мотиви из Новог Завета, који илуструју Исусову смрт, ускрснуће, поновни долазак. Храм је лепо одржаван, са уредном цветном баштом.
Православна црква лоцирана је пак уз саму обалу Јегричке реке. Посвећена је празнику Преноса моштију Светог Оца Николаја. Први православни храм подигнут је пре 1703. а данашње здање је из 1816. У цркви се налази сачувана Библија штампана 1782. у Нирнбергу, на немачком језику. У црквеној порти је Спомен крст из 1895. У порти храма је 2011. сазидан параклис, посвећен Светом Оцу Николају. На фасади цркве истакнуте су две табле. Прва је посвећена погинулима и несталим у Великом рату 1914-1918 и на њој је 46 имена: “Ова плоча подигнута је уз настојање Четничког дружења у Пашићеву а уз материјалну помоћ родитеља и породица погинулих и несталих у ратовима”. На табли у спомен страдалих и несталих између 1941. и 1945. је 20 имена.
Ђекна још није умрла...
У Змајеву је једно време живео Зеф Ујк Гали. То је, наиме, његово име на албанском језику док је преведено на српски Зеф Бато Дедивановић. Рођен је 1939. у Затрјепчи код Подгорице, у тадашњој Краљевини Југославији. Родитељи су му колонизовани у Војводину па је основну школу завршио у Змајеву а од 1956. је у Подгорици. Изучавао је графички занат, па завршио Медицинску школу, након чега је радио у болници у главном граду Црне Горе. Глумац Црногорског народног позоришта постао је 1972. од када стиче популарност - бројним улогама у позоришту, на филму и телевизији. Добитник је награде “Ослобођење Подгорице” за улогу у представи “Кањош Мацедоновић”. Објављивао је песме, есеје и друге књижевне форме у часописима у Црној Гори, али му је изашла само једна књига - “Разговор”. Зеф је тврдио да му је она „прва и задња”. Писана је у дијалошкој форми и преведена је на енглески и албански језик. Међу бројним улогама у позоришту, филмовима и серијама, широј публици је највише познат као Јоксим из тв-серије “Ђекна још није умрла а ка’ ће, не знамо”. Преминуо је 2021. у Подгорици.
У храму затичем црквењака који ми говори о историји села. Прича како је немачки протестантски свештеник у априлу 1941. изашао на улаз у село из правца Темера, стао пред мађарске војнике и зауставио их у намери да у Пашићеву почине покољ какав је догодио у Сиригу. Три и по године касније, пре доласка партизана, већина локалних Немаца напустила је село и отишла у правцу Мађарске, Аустрије и Немачке док су они који су остали завршили у логорима Бачки Јарак и Гаково. У куће Немаца који су чинили око трећине становништва села до 1944. (друга трећина били су Срби староседеоци а трећа - Мађари и Украјинци) - насељени су колонисти, највише из Црне Горе. Иначе, поред Римокатоличке и Српске православне цркве, у селу је до краја Другог светског рата постојала и Евангелистичка црква, у коју су одлазили овдашњи Немци. Она је срушена и на њеном месту данас се налази апотека.
У центру села налази се зграда Месне заједнице, чија је фасада недавно обновљена. Реч је о раскошној сецесијској вили саграђеној почетком 20. века. На згради је табла из 1951. на којој пише: “У дане велике Народне револуције код Андрић Теодоре налазила се база на салашу у којој су били базирани руководиоци Народно-ослободилачког покрета. На истом месту организован је Први Новосадски одред 1944”. У наставку репортаже из Змајева читаћете о осталим знаменитостима и чувеним становницима овог села са богатом историјом.
Роберт Чобан
