– Неки не могу да иду на море, па утеху нађу на Тиси. Свима нам прија. И плажа нам је изузетно лепа, сваке године је све више улепшавамо. А све је више и бродића и чамаца који су привезани уз обалу! Санаци кад стигну до 50-60 година, кад се смирују, почели су да купују чамце... – рекла је наша саговорница
И док нас макадамски пут води ка широкој реци, која се у Санаду излила пре око месец дана, због чега нису могли да одрже традиционално пливање за часни крст, наједном вас дочекује зелено пространство, свеж ваздух, тишина и мир који Банат нуди на неки свој начин...
– Можда сам пристрасна, јер сам овде рођена и волим Санад, али и наши људи су најлепши – вели наша саговорница, додајући да су „душом добри”, као и да су сви јако везани, како међусобно, тако и за само село. – И наша деца су добра деца! Рецимо, сви Санаци који су и отишли негде и успели, много улажу у наше село, па смо тако и изградили капелу на гробљу. Јер, сви који су овде остали, поникли су из здраве средине, научени да раде и стварају.
Није се у свим војвођанским селима задржало, али у оним у којима јесте, мештани се најпре препознају по породичном надимку, илити шпицнамену (шпицнамету). А кад се у Банату сретну две Банаћанке, онда „надметање” изгледа овако:
– Код нас има Кокошеве – вели она из Санада.
– А код нас су Свракини – одговара Итебејка.
– Ми имамо Фрулашове – додаје Поповићева свој шпицнамен.
– А ми Пиприцине – не остајемо јој ни ми дужни свог!
Да се неко од домаћина не увреди, у Санаду има још и Опирачиних, Ођериних, Петлових, Џиџиних, Хуркиних, Пеглесових...
Како је доста младих и остало у Санаду и на породичној пољопривредној земљи, тако држе бикове ил’ овце, и(ли) ратаре. И што је најбитније – село не изумире! У вртићу имају чак 40-ак деце, што председници Савета улива наду да их чека светла будућност.
– Тајна успеха је што сви волимо ово село – јасна је Поповићева. - Немам мништа против живота у граду, има то и добрих и лоших страна, али на селу је једноставно другачији начин живота. Увек сам говорила мом оцу: „Немој ми причати како си ти некад живео”, али кад дођеш у ове године, онда схватиш да је добро причати деци како смо ми у наше време ово или оно, па да схвате да много више сад имају и колико треба да буду захвални и да цене све то!
А оно што се деци у Санаду нуди јесте тренирање фудбала у ФК „Јадран”, играње фолклора у КУД-у „Вук Караџић”, али и дружење на новом дечјем игралишту. Од пролећа, ако све буде ишло по плану (премда уз госпођу Јагоду нема разлога да не иде), Санаци ће добити и дечју рођендаоницу за чије изнајмљивање ће плаћати симболичних хиљаду динара, чисто да има за жену која ће одржавати просторију.
– Кад имамо много деце, гледамо да буду задовољна, па самим тим и њихови родитељи – јасна је наша саговорница.
Историја Санада сеже у далеку прошлост, али се први записи о насељу појављују тек средином 13. века. Тада је село било смештено уз саму Тису и било је сачињено од седам земуница у којима су живели рибари. Према легенди, ово место је добило име по лепој рибаревој ћерци Санди (мада неки тврде да се звала Санада) која се због несрећне љубави удавила у реци.
Само село почело је да се убрзано развија тек средином 19. века захваљујући житарској трговини на Тиси, повезујући се са центрима као што су били Бечеј, Панчево, Темишвар и Беч.
Иначе, у Санаду преспава око 800 мештана који су и телом, и срцем и душом остали верни свом селу. Зато се и исплати улагати и „вући” средства из Општине Чока колико год је она широке руке. А широке је...
– Радили смо све оно што је селу фалило, па смо адаптирали стајалиште за аутобус, поправили смо торањ православне цркве, направили смо нов понтон на Тиси, пошумљавали смо... Чистимо и одржавамо канале, банкине, водимо рачуна о центру села... Много сам новца извукла из Општине, не могу да будем себична. Али мој план за ову годину је да се уради играоница и нешто ситно што будемо успут видели. Искрено, ни немам неку велику идеју, оно што смо замислили смо и урадили – вели Поповићева.
Текст и фото:
Леа Радловачки
За сто динара пут око света!
У Санаду постоји неколико цивилних удружења међу којима су коњари, голубари, пчелари, Удружење жена „Невен” и КУД „Вук Караџић” којим се, чини се, село највише дичи. Ем што су најбројнији, будући да броје 80 чланова од три до 30 година, уједно су и најактивнији током целе године!
– Постојимо већ две деценије и, осим четири фолклорне групе, имамо и уметничку радионицу – каже уметнички руководилац и благајник и све што успут устреба да буде Јасмина Максимов, која ову чаролију ствара заједно са колегиницом Татјаном Станић и председником Бранком Никочевим. – Имамо 15 постављених кореографија за извођачки ансамбл, као и ношње за све игре. Имамо сигурно око 500 ношњи, па их позајмљујемо другим КУД-овима, а онима који их врате како треба, добију и други пут, ако не, завршили смо. Много ношњи смо шили сами и пуно су нам помагале наше шнајдерке из села, а све остало, за шта је потребан озбиљнији вез, купујемо у Калуђерици. Имамо велику помоћ локалне самоуправе па можемо да купимо мало жешће ношње!
Поменути тројац је у КУД-у ангажован на волонтерској бази, док деца и млади месечно плаћају чланарину од 100 динара (да, добро сте прочитали!), што се потроши на бомбоне и сокиће којима се почасте на крају сваке пробе. Међутим, уз подршку Општине и паметну организацију КУД-а, чланови имају прилику да иду на разне фестивале, у држави и иностранству, излете, али и да докупљују шта им треба за безбрижно и успешно функционисање Друштва.
– Увек гледамо да помогнемо нашој деци, па и кад лети идемо на фестивале, трудимо се да буду на мору – додаје Јасмина. – Кад имамо ускршње и божићне радионице, деца праве свашта, па то продају, а од тог новца себи обезбеде путовања. Могу рећи да су привржени, деца су добра, можеш са њима лепо да радиш ако пронађеш начин, а ми га сваког дана тражимо.
