Како су мештани већински Румуни, двојна држављанства су многима отворила врата запдних земаља Европе, премда је тренд одлакса почео још крајем шездесетих година. Тада млади људи, а данас бабе и деде данашње омладине, утрли су пут својим потомцима којима је све лакше да оду из Србије, и то породично, јер имају где и код кога, а због чега су Војводинци протеклих деценија на силазној траси демографског ролеркостера.
- Ја се нисам покајао што сам напустио школовање у граду и вратио се овде на село, једноставно, видео сам перспективу у овоме, у бављењу пољопривредом - каже председник Савета Месне заједнице Војводинци Аделин Силвију Јенча који се бави класичним ратарењем. - Сејем сунцокрет, пшеницу, мало и кукуруз за кућне потребе. Овде у Банату имамо тежу земљу, а ако нема падавина на сваких десет дана, дешава се да уопште и не буде приноса кукуруза.
Премда је Караш река која би могла да послужи за наводњавање током лета, каналска мрежа не постоји, а нарочито не у горњем делу војводиначког атара у ком пак имају око 170 хектара пашњака.
- Наши мештани се углавном баве ратарењем, али има и сточара. Сећам се, као дете, пашњаци су били пуни оваца и крава, а сад их има баш мало - прича наш саговорник, додајући да јутро земље кошта од 1.200 до 4.000 евра, у зависности од потеса, односно близине Караша који се, по отапању снега с Карпата, поприлично излива и уме да направи штету.
Надају се новим становницима
Ма колико село делује празњикаво - што и има својих предности, попут веће безбедности за децу, више простора за покретање разних послова, мирног живота - након ковида се неколико породица доселило из Вршца управо у Војводинце.
- Мислим да ће убудуће бити таква тенденција, да ће се људи све више досељавати - уверен је Јенча.
А када се статистика побољша, онда ће КУД „Ђорђе Кожбук” да живне и можда поново покрене фолклорне секције и тако врати чувени сјај када су били препознатљиви по свом оркестру фанфара (који и даље функционише) и игрању у контраритму.
- До короне смо имали Фестивал фанфара, а након пандемије смо покренули Гулашијаду, која није такмичарског карактера и учесници могу да бирају шта ће да кувају у котлићу. То организујемо у парку иза цркве, последње недеље јуна и дође нам много гостију са стране - прича председник Савета.
Битна ставка у опстанку Војводинаца јесте та колико Град Вршац има слуха за потребе малобројних мештана у овом селу, а према речима нашег саговорника, и те како има!
- Доста тога се уложило откако сам на овој функцији од децембра 2022. године. Урадили смо нову фасаду на згради Месне заједнице, окречили смо капелу, уређујемо салу за рођендане и даће, санирали смо кров на Дому културе, асфалтирали део пута на улазу у село из правца Добричева, као и једну улицу. Ускоро нас чека и гасификација, а тренутно разговарамо са мештанима да видимо ко је заинтересован за прикључке и, колико видим, за сада већина јесте - закључује Јенча и за крај, на помињање капеле која се налази на интересантној локацији, у самом центру села, додаје како имају чак четири гробља, од којих једно није у функцији.
Први записи о Војводинцима, тадашњем селу Вајдафалва, датирају из 1447. године, када је оно припадало велепоседнику Николи, сину војводе Томе. Од тада је назив остао исти, уз мале варијације на разним језицима. Од почетка је место, некад мање некад више, било насељено српским, румунским и мађарским живљем. До развијања Банатске војне границе, код Војводинаца је била тромеђа Тамишког комитета и Војне границе.
Иначе, црква посвећена светом Ђорђу је трећа најстарија румунска црва у Банату, када је реч о онима које су зидане од чврстог материјала. Изграђена је 1793. године, а освештена 23. априла 1794. Међутим, пре ње била је црква-брвнара сазидана шест деценија раније.
Четвртком код лекара
Четвртак је дан за одлазак лекару у Војводинцима, и то од 11 до 13 часова. То је прилика да се комшије сретну, издиване и договоре за дружање до наредног четвртка. Тако смо испред амбуланте, која припада Дому здравља Вршац, затекли Виктора Јепуреа и Петруа Вучкуа како претурају по сећањима када су се момчили, будући да ових дана у Војводинцима и нема неких збивања.
- Сретни смо кад ујутру не чујемо звона на цркви, јер то значи да нико није умро – каже председник Црквеног одбора Виктор Јепуре. – Функционишемо као и остала места. Мало смо село, нема људи, нема младих... Мушки неће да се жене, не праве децу. Нисмо овако нешто могли ни да замислимо, а тешко смо поднели док се нисмо навикли на целу ситуацију. Раније су биле три-четири групе фолклора, сад нема ништа, гдегод би се појавили, наш војводинчански фолклор је био препознатљив, играње у контраритму, није било размишљања код жирија, одмах су нам писали дипломе за прво место. Двадесетак година смо имали стонотениски клуб, три екипе мупшких и једна женска.Такмичили смо се са свима и побеђивали. Онда, кад је требало да уђемо у другу савезну лигу, екипа из Зрењанина је дошла код нас и довели квалификоване људе за правила. Дошли нам у салу, измерили висину, ширину, температуру, звук и рекли нам да потпишемо како немамо услова за игру и тада смо се угасили. Били смо им свима претња! Стално смо их „тукли”, никад нисмо изгубили.
У та боља времена и обала Караша била је пуна пливача, а сад ретко ко забаци удицу, а камоли се умочи ил’ умије у реку. Игранке су биле сваког викенда, а на њих би било више гостију нег’ мештана.
- Бавим се пољопривредом, сточарством и ратарењем откад знам за себе. А имам и 150 чокота винове лозе, па на годишњем нивоу извучем око 120 литара, а нешто оставим за ракију. Све је за кућну употребу. Шта мислите да пије овај народ кад дође код мене? Воду нико неће да пије... Може да се преживи ако из једног џепа ставиш у други – вели наш саговорник.
Текст и фото:
Леа Радловачки
