Он небом једри од 1987. године. До 2004. то је чинио у једрилици са моторним погоном, а последњих 16 година управља једрилицом без мотора.
Државну титулу освојио је јер је у једрилици провео 2.100 сати, а њоме је прелетео 110.000 километара, и то све без мотора, само уз помоћ нуклеарне енергије, односно сунца, и топлотних струјања ваздуха, такозваних термичких стубова, који су „природни лифтови” за такве летелице без мотора.
– Једриличарима је потребно да постоје топлотна струјања уз коју се једрилица подиже – прича Александар Диклић. – Мој учитељ Жива Френц је, шалећи се, говорио „гледај одозго ко на земљи кува кафу, па ту где се кува, лети“. Шалу на страну, наравно да је потребно да ухватите добар моменат, али морате да имате и техничког знања и техничку културу како бисте једрили.
Диклић је, иначе, хирург у пензији. Једриличарство му је хоби и велика љубав.
– Једрење ствара илузију слободе у простору, опстајање тамо где вам није место. Јер, човек није птица, он не може да лети, а једрење вам ту илузију омогућује – истиче наш саговорник.
Александар највише једри у Војводини.
– Па, готово цела Војводина вам је један велики аеродром, безбедан за слетање, што је за једриличаре врло важно. Најсигурније је да се лети у пару, или чак да буде и више једрилица, јер што је више деце, лепша је игра – објашњава Диклић.
Просечна висина на којој лете једриличари код нас је 1.500 метара, а највећа на којој је дозвољено једрење је 2.500 метара.
– Највише сам летео у некадашњој Јужноафричкој Унији, на 18.500 фита, односно на 6.000 метара, али то се може само са кисеоничком потпором – наглашава Александар.
Корона је омела планове и једриличарима.
– Прошлог априла пропустио сам пролећни изазов на Ниским и Високим Татрама, на ком сам редовно учествовао последњих десет година. Не знам шта нам носи ова година, видећемо, али волим да једрим и у Србији, а у Војводини поготово – истиче Александар Диклић и додаје да му је једино жао што једриличарство има све мање поклоника.
– Одоше нам млади у параглајдеристе. То им је занимљивије, а и мање захтевно. Једриличарство полако нестаје и због тога ми је стварно много жао – закључује наш саговорник.
Жељко Балабан
