Мада су Сремци, мештани насеља које се угнездило између обронака Фрушке горе и десне обале Дунава, готово су потпуно упућени на Бачку. Административни центар им је Паланка, али до ње, односно школе, суда, дома здравља, пијаце... морају прећи десетак километара, а од тога два-три кроз Хрватску, па преко моста, а тако и назад. Од када је сусед члан Уније, по царинским прописима, ни путници у транзиту не могу пренети малтене ништа од хране. Ама ни пушлу лука.
Да је овде Бог био широке руке није се дало сакрити па је поред Нештина, пре више од пола века, никло ново насеље с неколико стотина викендица. Прави мали рај, вода изворска а шумски ваздух много здравији од онога у „пустој равници“. Живахно је све док у јесен не дуне кошава с Дунава, а онда све у селу малтене замре.
Староседеоци се жале што им је једина веза са светом аутобус који неколико пута дневно вози и враћа ђаке, док радника који су некад били запослени готово и нема. Сем четвороразедна школе, у Нештину су, срећом, опстале пошта, амбуланта, три продавнице, те приде по две цркве и гробља. Али, већ година нема аутобуске линије до Новог Сада, који је удаљен непуних 50 километара магистралним путем.
Да би стигли, Нештинци морају аутобусом кроз Хрватску до Паланке, па ту преседају пре него што крену за војвођанску престоницу. Тако и назад, па ем што је скупље, ем пола дана проведу у путу. Локална власт обећавала је пре неколико година скелу, а сад се помиње и мост између Паланке и Нештина па даље до Ердевика, Сремске Раче, БиХ... И оптмисти веле да је то на дугом штапу јер, и да је држава богата, треба бар неколико година за нову ћуприју, а то треба дочекати. А и да се има вишка пара, ко би их расипао само због комодитета житеља Нештина и оближњег Визића, који је на истој муци.
Мештанин Јован Скокић се вајка да је у селу готово свака друга кућа празна или у њима живе старци. Док се једно дете роди, по неколико је сахрана, гробље на брегу се шири, а у школи је све више празних скамија. Само је неколико озбиљних паорских газдинстава, десетак обрађује нешто мало хектара ораница и животари, остало су пензионери или на социјали, издржавани од државе или родбине. Организованог откупа грожђа и воћа више нема, као ни млека, мада су некад домаћини држали на стотине крава.
Надлежни обећавају да ће бити бити боље јер Нештин, између осталог, има музеј на отвореном, Савићеву кућу из 18. века, иначе репрезентативан пример старог српског руралног градитељства, па ето шансе за туризам... Само, да ли ће имати ко да гостима прича како су некада овде живели добри и вредни људи, који су отишли у историју, веће вароши и градове, ЕУ, или преко неког мора и океана?
М. Суџум
