Док га чекамо, разгледам велики Адвентски венац направљен испред лепо окречене зграде Месне заједнице. Испред зграде, као и свуда у овим крајевима, четири заставе - српска, војвођанска, застава места и - мађарска национална застава. Мигранти су и даље највеће брига житеља овог дела Војводине, мада је у Мартоношу сада ситуација нешто боља него раније.
Преко пута преко четири века старе православне цркве налази се зграда Српске православне народне школе у Мартоношу која ужива статус споменика културе као „непокретно културно добро”. „Ужива”, само на папиру. Зграда је данас у тужном стању, напуштена, обрасла у коров, са прозорима затарабљеним шалукатрама које дуго нико није отварао.
Са обе стране улазних врата налазе се две табле, на једној су уклесани бројеви 1854-1902 (година градње и година обнове када су табле постављене) Натпис који је стајао изнад тих бројева, избрисан је. На другој табли пише: „Бач-мартоношка српска православна црквена општина из благодарности и поштовања према својим преминулим учитељима подиже ову спомен-плочу: Арону Илићу (учитељевао 40 година), Јовану Настићу (учитељевао 2 године), Ђорђу Грујићу (учитељевао 2 године), Марку Бибићу (учитељевао 2 године), Сими Михајловићу (учитељевао 3 године), Ђени Вучићу и Тоши Петаковићу.
Преко пута школе налази се Црква преноса моштију Св. Николе чији торањ четвртастог облика, какви се виђају у Тиролу, говори да је знатно старије од већине православних цркава у Бачкој, тачније да је преживела и „турски земан”.
Према предању, црква у Мартоношу постоји од 1600. На крсту од кованог гвожђа подигнутом над апсидом је јасно читљива година 1762, што вероватно означава годину завршетка обнове цркве после буне из 1711. Црква је поново страдала у буни 1848. када је спаљен инвентар, архивска грађа, а највероватније и иконостас. Обнова корпуса црквене грађевине почета је 1852. уз значајну материјалну потпору цара Фрање Јосифа и Патријарха руског. Следећих година врше се мање поправке и црква се опрема звонима, намештајем, утварима и књигама.
Стручњаци указују на посебну акустичност апсидалног дела која укључује могућност постојања крипте или зидова-темеља неке старије цркве. Ову тезу подржава и др Ђере Корнел, који наводи податак да је приликом поправки у апсидалном делу око 1970. установљено два слоја зида. Унутрашњи зид дебљине више од 1м, а грађен је од цигала са плевом, што упућује на градњу 14. и 15. века, док је спољни део зида цркве дебео око 60цм и новијег је порекла.
На Богородичином трону је икона Богородице са Христом, рада непознатог мајстора из 19. века. На дрвеној прегради која одваја припрату од наоса налазе се овалне иконе св. Симеона (јужна страна) и Св. Цара Давида, (северна страна). Дуборез иконостаса је премазан бронзом, али сондирањем у зони престоних икона и сокла утврђено је да се испод слоја бронзе налази добро очувани слој позлате изведене правим златом.
На лепо очуваној кованој капији стоји табла: „О своме трошку подигао Рада Чонградц, становник ново-садски 1907”. Камена плоча на цркви постављена очигледно кад и она на школи, сведочи о томе да су се пароси у храму мењали знатно ређе него учитељи. Тако је Петар Јовановић као парох служио 55 година, Јован Милић 51, Јефта Јојкић 50, Јаков Жикић само 5 а Марко Владовић 30.
Мартонош данас нема свог свештеника, о цркви брине Јовица Мојсиловић, парох и Кањиже о којем сам писао пре неколико недеља. У међувремену добио сам информције да парох Мојсиловић важи да неког ко уме често да узбурка духове у овој општини. Поред иницијативе да се у Мали парк врати споменик краљу Петру Првом, свештеник Мојсиловић узбуркао је духове својим говором на Светосавској академији у Кањижи пре две године када је прозвао неке од локалних Срба да су „због брачних постеља” заборавили на своје име и порекло.
У Мартоношу је остало веома мало Срба, према попису из 2011. било их је 155 (7%) а верује се да их данас нема више од 100, углавном старачких домаћинстава. Међутим, историја „српског Мартоноша” је, међитим, веома богата и бурна.
За време „Мађарске буне” 1848-1849. пострадали су многи Срби „из Мартоноша потиског” - и то од глади. Направљен је списак људи-домаћина Срба из тог места, који је послат новембра 1849. „врховном” жупану Исидору Николићу. Тражило је храну њих 215 породица са 1018 душа. У међувремену је 32 особе умрло од глади. Радило се великој несрећи у многим местима у Потисју. Дуг је списак грађана Мартоноша који су послали прилог од 141 форинти за Српско народно позориште у Новом Саду 1861. Давали су више пута Срби из Мартоноша прилоге, па и за Црногорце и Херцеговце дали су 1862. 39 форинти.
По српском извору из 1905. године Мартонош је велика бачка општина у којој живи 6.110 становника у 1257 домова (три пута више него данас). Срба има 1.342 душе са 308 кућа (десет пута више него данас).
У то време српска сеоска библиотека има 427 књига а према извештајима „писарница, библиотека и архива су беспрекорни”. Историјски списи даље говоре: „Парохија је друге платежне класе, са земљишним поседом од 85 јутара. Парох је поп Младен Јосић родом из Старог Бечеја, са службом у месту 14 година, а стиже и да се бави књижевним радом. При парохији делује више заклада који помажу цркву, школу и сиротињу. То су две Закладе Нате Шећерове за православну капелу, затим две Закладе Евице племените Еремић за школски барјак и српски православни крст, Заклада Васе Лунга за српски крст, Заклада Ђуре Јосимовића (за његов парастос) и Заклада Персе Вучић (за њен парастос). Постоји Фонд за сиротињу и Заклада парохијска за православну вероисповедну школу…
Поред римокатоличке цркве је импозантна зграда основне школе у Мартоношу. Пре пет година локална самоуправа места Алђо у Мађарској издвојила је милион форинти за обнову основне школе у Мартоношу. Издвојено одељење кањишке основне школе „Јован Јовановић Змај” у Мартоношу добило је нове телевизоре, као и нову, готово 30 метара дугу ограду од цигала дуж уличног фронта школе.
Преко пута школе налази се велики Задружни дом саграђен 1951, први такав направљен у социјалистичкој Југославији. Зграда је недавно потпуно реновирана у њој се налази и велика сала за различите програме обојена у зелено, бело и црвено.
Одмах поред Задружног дома, у улици Јожефа Атиле бр. 1 налази се Спомен кућа која је по много чему јединствена у Србији, можда и у целој Источној Европи. Њени почеци, наиме, вуку из времена социјализма када се овде обрађивала само историја НОБ-а и помињали се злочини мађарских окупатора и херојство партизана. Недавно је, међутим, Спомен кућа проширена на још један део који се бави злочинима партизана 1944. У галерији фотогафија мештана Матоноша убијених те године, Гергељ нам показује свог оца који је био жандар у Краљевини Југославији, потом и жандар за време окупације 1941-1944. што му ослободиоци нису опростили. Тако се под једним кровом налазе две верзије историје, обе трагичне за један део становништва овог краја…
Познати турски путописац Евлија Челебија овако пише о месту: „Тврђава Мартоноша, названа по некадашњем градитељу је древно место, наши су га заузели 1554. Има једног заповедника и 15 војника. Тврђава је мала и налази се поред Тисе. Насеље има 150 мађарских кућа и једну цркву”.
Октобра 1686. Мартонош је ослобођен од турске власти, и утврђење је улазило у састав Потиске војне границе и дао је 50 пешака и 25 коњаника а имао је око 300 опорезованих појединаца. За време Ракоцијеве буне је било више пута спаљено. Срби граничари из Мартоноша по укидању Горње границе, масовно су се иселили у Русију, у ненастањеној области „Новој Србији” где су основали насеље и назвали га Мартонош.
После 1750. почело је досељавање мађарског становништва које је наредбом Марије Терезије од 1774. изједначено са сатароседелачким српским становништвом. Године 1771. Мартонош је имао 206 кућа, а по попису из 1784. насељу припадају следеће пустаре: Горњи и Доњи Пуч, Горни Ошторак. На крају 1870. се Мартонош потпуно ослободио откупом од свих урбанијалних обавеза заједно са крунском округом што је омогућило интензивније насељавање, повећање броја салаша. Од 1905. у Мартоношу су у функцији пошта и телеграф.
Мартонош је некада имао веома повољан положај јер се налазио поред Тисе, али се услед промене речног корита ова предност изгубила. На Тиси је некада саобраћала и скела према Крстуру, али је после изградње кањишког моста изгубила значај.
Већина становника Мартоноша се данас бави земљорадњом, повртарством, гајењем паприке, лука, кромпира. И сточарство је добро развијено. Занатство има дугу традицију, цехови су основани већ 1826. Чувене су мартоношке корпарске радионице као и сушионице паприке.
Споменик свештенику убијеном у одмаздама 1944.
Испред римокатоличке цркве дочекује насмејани свештеник Золтан Шавелин. Он је жупник у Мартоношу већ 42 године - ту је од 1979. Прича нам са усхићењем како је отворио Дом за старе у Кањижи и позива нас да исти следећи пут обавезно обиђемо.
Црква Имена Блажене Девице Марије је саграђена 1814. Пре ње, на истом месту је стајао храм од набијене земље из 1772. Садашња црква је дуга 38 метара, 12,5 метра широка, 9,5 метара висока, а торањ је висок око 37 метара. Од три звона прво је 1.175 кг, мање је 365 кг.
У дворишту цркве налази се споменик на којем пише „Михаљ Вернер 1883-1944”. Историчар Лајош Форо је у Мартоношу објаснио да је Михаљ Вернер један од више десетина мађарских свештеника у „Јужним крајевима” који за време страдања Мађара нису напустили своје вернике и то платили главом: „Свештеника у Мартоношу су yелати мучили на изузетно окрутан начин недељама!” – рекао је том приликом Лајош Форо, коме је отац такође један од убијених у одмаздама 1944-45. У Мартоношу према досадашњим подацима партизани су 21. новембра 1944. убили 24 мештана, а једног су тукли до смрти претходних дана. Масовна гробница жртава се налази на простору између Мартоноша и Кањиже.
Роберт Чобан
