Зграда Железничке станице, грађена у време Аустроугарске, данас је у руинираном стању као и већина станица у Војводини са изузетком оних на прузи Нови Сад - Београд као и станица у Кикинди и Вршцу, које се, неким чудом, одлично одржавају.
У боктерници, кући поред станице у којој је некада становао скретничар возова од 1995. живи брачни пар. Година у којој су се доселили у ову кућу недвосмислено открива и крај из којег су стигли. Старац и старица дошли у током „Олује”, деца су отишла у градове а они су остали да живе поред пруге којом више не пролазе возови. Питам их да ли су гледали филм „Олуја”, старица одмахује руком: „Не пада ми на памет! Не желим да ме било шта подсети на тај ужас!”
Прешли смо пругу обраслу у коров, из које је на једном месту чак израсло и - дрво. Са друге стране је гробље. Више десетина дрвених крстова са лименим „покровом” носи плочите на којима су имена и године рођења и смрти. Друга бројка је најчешће 1914, 1915...и јасно је да је реч о Кањижанима погинулим у Великом рату. Недалеко је и споменик посвећен мештанима Кањиже који су убијени у јесен 1944. Најчешће је реч о Мађарима који су пали у приликом одмазде ослободилаца. Било је ту, наравно и ратних злочинаца али и потпуно невиних људи. Како није било „списка имена” као у Новом Саду, подизање споменика није подигло прашину као што је то случај у главном граду Војводине.
Једно од најстаријих сакралних места у Кањижи се налази на рубу града. Реч је о Калварији саграђеној на је старој хумки која је један од најбоље сачуваних праисторијских кургана на тлу Србије. Овде имамо пример да је римокатоличка црква, вероватно сасвим несвесно, присвојила и сачувала верски објекат паганског порекла…
Још је у 17. веку гроф Луиђи Фердинандо Марсиљи записао да је обиласком равних предела Војводине видео велик број кургана ( направљена узвишења веће површине). Након Карловачког мира гроф Марсиљи био је на задатку војног комесара на линији демаркационе границе Хабзбуршке монархије. Марсиљи је мапирао комплетну Хабзбуршко-Отоманску границу, на дужини од 850 км кроз подручје Краљевине Угарске (територије данашње Србије, Хрватске и Румуније). Током двадесет година које је провео на подручју тадашње Угарске сакупио је мноштво научних података, препарата, старина, извршио многа мерења и осматрања за рад који је планирао да објави о Подунављу. Међу њима се налазе и подаци о бројним курганима.
Ове људском руком подигнуте хумке такође се називају и могиле.
Традиција подизања гробних хумки древних народа, на нашем простору била је одлика Скита, Келта, Сармата, Кумана а делом и Хуна и Авара. Подизане су у распону између каснијег Неолита и Бронзаног доба, све до антике па и до Средњег века (од 3 века п.н.е. од 13. века н.е).
У Кањижи је ово сакрално место значајно и због тога, јер је природна вегетација на њему спречила утицај ерозије па се сматра да је тек незнатно изгубио од свог оригиналног облика. Скоро савршеног је кружног облика, и прилично велик, релативна висина му је близу 5 м, а ширина преко 50 м. На брду се налази три крста од камена пешчара а до њих води путељак оивичен „постајама“ од цигли, са дрвеним крстом на врху, и симболизују места и догађаје на Крижном путу Исуса Христа према Голготи где је разапет.
Обилазећи места по Војводини увек се распитам и за то колико је у граду било Јевреја и да ли је постојала синагога. На жалост, у већини места Јевреја више уопште нема или их има јако мало а синагоге су срушене (у Бачкој највећи број њих након Другог светског рата, након што су се 1948. преживели Јевреји иселили у Израел. Једино сведочанство о њиховом постојању су Јеврејска гробља а у многим местима и она су уништена или потпуно зарасла у коров.
Јевреји су се населили у Старој Кањижи у другој половини 18. века, а први пут су евидентирани у попису од 1779. Јевреја је у месту било највише - 1900. - њих чак 375. На крају вароши је већ крајем 1780. постојао молитвени дом. 1861. на углу Болманске улице под бројем 1 и Улице Доже Ђерђа, саграђена је лепа синагога. Храм у класицистичком стилу је био широк око 12 метара дуг 25 метара а висок преко 8 метара. На фасадном зиду, изнад главног улаза, на узвисењу, биле су постављене три кугле од бакарног лима са завршетком у виду шиљка. Зидови фасаде су били смеђи а унутрашњост синагоге била је обојена светлоплавом бојом, као и таваница, на којој су насликане златне звезде. Преко пута синагоге се налазио канторов стан, а поред те зграде била је Јеврејска основна школа, зидана 1867. У њој су до 1941. радила два учитеља. 1867. купљена је кућа на углу Болманске и Драпшинове и у њој је отворено забавиште. Прва васпитачица је била супруга Гершона Кона, рођена Роза Фридлендер. Та грађевина постоји и данас.
Ото Толнаи, један од највећих писаца међу војвођанским Мађарима рођен је у Кањижи 1940. Песник, приповедач, драмски писац, есејиста превођен је на српски, немачки, пољски, енглески, холандски, словачки, француски, италијански језик. Окушао се у свим уметничким формама од песме до есеја, од експерименталног романа до драме. Студирао мађарски језик и књижевност у Новом Саду и филозофију у Загребу. Добитник свих најзначајнијих књижевних награда у бившој Југославији – два пута Хидове награде (1974, 1978), Сирмаијеве награде (1988), награде Тодор Манојловић (2007) и у Мађарској – Награде Атила Јозеф (1991), Ендре Ади (1995), Тибор Дери (1995) Милан Фист (1997), Шандор Вереш (1999), Миклош Радноти (2000). За члана Мађарске академије књижевности и уметности изабран је 1998. а највеће мађарско државно признање, Кошутову награду, добио је 2007. Европску награду за поезију „Петру Крду” Ото Толнаи је добио 2020.
Његова сећања су објављена у мемоарској прози – интервјуу „Песник од свињске масти“, у којој је записао и сећања на дане пред распад Југославије када је управо он био последњи председник Савеза књижевника СФРЈ. На истом спрату су се у Француској 7 налазиле и канцеларије Савеза књижевника Југославије и Удружења књижевника Србије чији је председник тада био Матија Бећковић. „Онда су људи из УКС почели да ми објашњавају да је на папиру читав тај спрат њихов, само су једна врата раздвајала два удружења, и полако су одгурнули орман са тих врата, док је УКС лагано постајало база израде националног програма руку под руку са Академијом“, записао је Толнаи. Овај књижевник живи са супругом на Палићу у Кули од песка. Имају ћерку и сина, афирмисане уметнике.
Сви Јевреји из Кањиже послати су 26. априла 1944. у сточним вагонима у Аушвиц. Холокауст је у Бачкој под мађарском окупацијом, наиме, почео три године касније него у Срему под НДХ и Банату под немачком контролом. Тек у априлу 1944. након што су Немци инсталирали генерала Демеа Стојаија на челу Владе Мађарске.
Посебно је бизарно што се Деме родио као Димитрије Стојановић, Србин из Вршца који је након Првог светског рата остао у Будимпешти а због злочина почињених током његове краткотрајне владавине (од 23. марта до 24. августа 1944) - суђено му је и стрељан је 1946.
Непосредно по завршетку Другог светског рата, зграду синагоге у Кањижи су хтели да преузму фискултурно друштво „Партизан” и Земљорадничка задруга, али је донета одлука да се синагога прода, што је и учињено 1948. када је она и срушена…
Данашња Кањижа је све до након Првог светског рата носила име Стара Кањижа да би се разликовала од Нове Кањиже, која је лежала са друге стране реке Тисе. Када је Нова Кањижа преименована у Нови Кнежевац, Стара Кањижа остала је само Кањижа.
Градска управа је крајем 1934. након убиства краља Александра у Марсеју одлучила да се место преименује Павлов Град (по кнезу Павлу Карађорђевићу), за шта је требало одобрење Дунавске бановине које на крају није добијено па је Кањижа остала - Кањижа. Мађари према последњем попису чине 84% становништва док је Срба 9%.
Када је Кањижа 1908. прибавила себи статус града, добила је и грб. У средини штита са шиљастим доњим делом стоји мађарски коњаник који у десној руци држи мач са врхом нагоре, а у левој руци рало ослоњено на земљу, док се изнад штита налази грбна круна.
Када се пише о Кањижи вреди поменути и чувени Фестивал трчања и пливања који је прошлог лета имао своје 40. издање у овом граду. Док се у већини локалних заједница у Војводини као Дан општине прославља датум ослобођења у Другом светском рату у Кањижи је то 20. октобар, дан ослобођења од Турака. Почетком децембра се одржава Адвентски вашар а у Општини Кањижа се свечано прославља и Свети Стефан, дан посвећен првом мађарском краљу.
По повратку из Мартоноша (о којем ћу писати следеће недеље), у сумрак смо се вратили у Кањижу на касни ручак јер је гастрономска баштина такође део културног наслеђа неког краја.
„Код Старе Кањиже, па малко наниже, где Тиса успори, дићи ћу салаш на брегу...”, певао је Ђоле Балашевић у песми „Неверник” о својој замишљеној војничкој љубави из Бањалуке.
Ђоле није подигао тај салаш али баш негде на том месту шездесетих година прошлог века отворен је ресторан „Штранд Бекавар” који је 2015. потпуно реновиран а 2019. је проглашен најбољим у Војводини.
У друштву Корнела Лацковића, нашег старог пријатеља из Сенте пробали смо одлични рибљи паприкаш, тек за нијансу „тањи” од оног у сенћанском „Папулију”. Шомлои галушка пред одлазак дошла је као вишња на шлагу за крај једног узбудљивог зимског дана на северу Бачке.
Кањижа је, на жалост, једна од војвођанских вароши кроз које возови више не пролазе. Пруга која је некада Кањижу спајала са Хоргошом са једне и Сентом са друге стране, од 2015. више није у функцији. Наводни разлог њеног затварања је мигрантска криза. На оронулој фасади Железничке станице и даље стоји табла на којој је натпис „Кањижа” на ћирилици, латиници и мађарском језику.
Роберт Чобан
