Уколико се утврди да је тачна та претпоставка познатог новосадског хорничара и публицисте Зорана Кнежева, коју темељи на податку о години урезаној у унутрашњости инструмента, а то је 1798, на другу позицију биће потиснут примерак из Хрватске који је до сада сматран највремешнијим инструментом те врсте, а потиче из средине 19. века.
-Пре четири или пет година написао сам текст о Јовану Грчићу Миленку и његовој љубави Милени Стефановић, фрушкогорском Ромеу и Јулији, и тада споменуо тамбуру, за коју сам тада сазнао од Богдана Боце Петровића и Бубе Бјелице, врсних зналаца черевићких прилика и прошлости, да је тамбуру Завичајном музеју поклонила породица Цвејић која је била у роду са Грчићима – прича Зоран Кнежев. – Тада нисам могао ни да претпоставим да је тамбура толико стара, нити слутио да ћу писати посебну књигу о тамбурашима. У разговору са пријатељем Зораном Бугарским Брицом, искусним и прослављеним тамбурашем, за потребе књиге коју завршавам и која ће бити својеврсна енциклопедија кафанске тамбурашке музике, споменут је податак да се можда у Черевићу налази најстарија тамбура на овим просторима. Прва помисао је била да је то тамбура Јована Грчића Миленка. Зорану Бугарском је причу о њој испричао кореограф ансамбала „Коло” и „Вила”, али и етномузиколог Милорад Лонић. Како се писање моје књиге о тамбурашима приводило крају, све више ме је копкао тај податак, јер ми је било жао да се и он не нађе у овој књизи.
Двојица пријатеља, Кнежев и Бугарски, запутила су се 11. октобра у Черевић да погледају тамбурицу чему је претходила права детективска потрага за кључем Завичајног музеја и захваљујући глумачкој легенди Черевића Илији Ики Башићу и Мики Бугарском, успешно је и окончана.
- Улазак у Завичајни музеј и поглед на тамбуру, све нас је оставио без даха - присећа се првог утиска Кнежев. - За неког лаика је то један обичан комад старог дрвета, кога врхунски мајстори музицирања претварају у нешто најсавшеније на свету. У Музеју смо пронашли и песме које је Јован Грчић компоновао уз ову тамбуру, његову преписку са колегама, али и записе из старих новина попут бечке „Србадије”, и осталих часописа из прошлих времена. Зоран Бугарски Брица и ја својски смо се трудили да погледамо тамбуру из свих углова, и успели помоћу мобилних телефона да увеличамо запис који нас је оставио без речи: „У Футоку” 1798.
Омаж творцима умилних звука
„Тамбурашке приче из давнина” назив је нове књиге Зорана Кнежева која би требало светлост дана да угледа у децембру. На неколико стотина страница аутор ће читалачкој публици понудити приче о тамбурашкој музици пре свега са наших простора у последњих век и по, стављајући акценат на кафанску и ромску тамбурашку музику.
- Том књигом сам покушао да заокружим причу о тамбурашкој музици са ових простора, од појаве тамбуре до данашњих дана и вратим тамо где јој је место, где је била некада када су наши очеви и деде ишли у кафане у оделима, а не у исцепаним фармеркама – напомиње Кнежев. – Сматрам да ти музичари треба да буду у равни са глумцима, писцима, песницима, јер шире културну баштину овог поднебља век и по. Из сваког места у Војводини сам покупио причу о чувеном тамбурашу, банди, понеку анегдоту... Књига ће донети и интервјуе са легендама тамбурашке музике Звонком Богданом, Миланом Прунићем и другим. Жеља ми је била да тамбурашку музику кроз ову књигу представим онако како она то заслужује.
Кнежев каже да се зна да су истраживачи покушавали да истраже годину производње, али безуспешно. Помиње се неколико година, али без покрића.О открићу године на тамбури, Кнежев је обавестио установе културе у Новом Саду сматрајући да му је то дужност и да је на њима да се позабаве утврђивањем осатлих података и заштити тог инструмента.
- Ако је тачно то што смо видели на тамбури, онда слободно можемо да кажемо да смо на трагу сензационалног открића и најстаријој тамбури с ових простора, чак и много старијој од оне из Осијека, правом културном благу, према ком се треба тако и односити – вели Кнежев.- Наше је да верујемо, што нам нико не може ускратити, али ни замерити, а на стручњацима је да оповргну или потврде нашу тврдњу.
Зорица Милосављевић
