После оргије забрањено распоређивање британских падобранаца на Балкан

Ko, i malo, poznaje Ostrvsku i Prekobarsku soldatesku, zna da ovo nije nikakva novina za poznavaoce njihovog ponasanja , bez obzira da li izvode bahanalije javno ili tajno. Naime, 1971. godine boravio sam u (tada) Zapadnoj Nemackoj. Tacnije u omanjem gradicu Linkehajmu, nedaleko od Kalsrua, a na kilometar od reke Rajne, na koju smo cesto isli radi setnje, a bogami i radi brckanja. Malo ali uredjeno mesto, Linkehajm je bio naseljen izbeglicama nemackog porekla, uglavnom iz Vojvodine.

Ljudi kod kojih smo ziveli takodje su bili pre rata stanovnici opstine Kula u selu Sivcu, u kome su imali vunovlacaru. Ali po zavrsetku rata bili su prinudjeni da se sele za Nemacku, jer su mi po njihovom pricanju rekli da im je jedan od dva sina bio u Hitlerovoj vojsci, koji je negde na nekom bojistu izgubio zivot, a drugi je umro od neke njima nepoznate bolesti. Gospodja i gospodin Mago su bili nostalgicno vezani za Vojvodinu u kojoj su odrasli, upoznali se i izrodili sinove.

Valjda je, bez obzira sto su bili u poodmaklim godinama, ta njihova nostalgicnost najvise uticala da nas, Kulske derane prime, sa velikim uvazavanjem, da su se prema nama odnosili kao prema svojoj deci. Cesto smo razgovarali o njihovim dozivljajima, kako su cesto govorili, u starom kraju. Narocito nas je majcinski savetovala gospodja Mago, na sta treba da obratimo paznju kada se setamo po mestu ili pored Rajne, a posebno kada bi isli u grad Karlsrue. Dok je gospodin Mago, cesto znao da se sali.

U potkrovlju njihove kuce ziveli su njegov bratanac sa zenom i dve devojcice od pet i cetiri godine. Cesto ih je posecivala, takodje, zena srednjih godina udata za americkog oficira, inace madjarske nacionalnosti iz Vojvodine. Preko nje smo saznavali, kroz nefomalne razgovore, mnogo toga sto nismo znali o americkoj vojsci i njihovim staresinama. Sve je to bilo uz vedar razgovor - salu i smeh. Ali, odlazeci, cesto, na obliznje vestacko jezero, preko vikenda, bili smo ocevidci vojske Amera.

Zapravo, u njihovo ponasanje na jezeru na kome su se, pored odraslih izletnika nalazila i deca. Prilikom svakog dolaska sa njihovim dzipovima, bili su toliko bucni, da je narod okretao glavu od njih. Postavili bi satore, u njima smestali male kofercice (hladnjake) sa hranom, i picem i velike kanistere u kojima su sipali benzin, u slucaju da negde ostanu bez goriva. Cudio sam se, prvi put, kada sam ovo gledao, pa upitao mog madjarskog druga, zasto unose kanistere sa benzinom u satore?

Nasmejao se i rekao mi da ce mi pokazati kasnije razlog unosenja kanistera u satore. Posle tri ili cetiri sata, americki soldati su toliko postali glasni da su poceli sa raznim bahanalijama, kao da vise niko ne postoji na obalama jezera. Tada me je prijatelj upozorio da obratim paznju na vojnoke koji su iz tih kanistera sipali "gorivo" u limene case, i ispijali, na iskap. Zaprepasceno sam pitao prijatelja da li su oni potpuno poludrli kad piju bezin? Prijatelj se toliko glasno nasmejao.

Obliznji izletnici su se okrenuli prema nama, da sam, u tom momentu, osecao nelagodu. Medjutim kada mi je rekao da se u kanisterima ne nalazi benzin vec viski, i da se zato vojnici ponasaju tako bahato. Kada je njihovo "veselje" dostiglo vrhunac, narod je poceo da se pakuje i polako napusta jezero, na kome su nalzili, bar do njihovog orgijanja, neku opustenost, posle napornog petodnevnog rada. Vojska Amera je i dalje ostala da se veseli na svoj "civilizovan" nacin. Svaki ugodjaj ima svoj kraj.

Ovo je samo jedan isecak, od mnogobrojnih dozivljaja u Zapadnoj Nemackoj. Prema tome, razumevajuci zivot i njegove predvidjene i ne predvidjene prepreke, moramo shvatiti i razumeti sve ono sto nam se desavalo i desava, kroz preplitanje razno raznih dogodovstina, izazvanih nasim ponasanjima ili tudjim uplitanjima, na kraju nam ostaju samo lepe ili ruzne uspomene, kojih se, svejedno, secamo, kao deo nas. Vinovnika prohujalih ili sadasnjih desavanja, ma koliko se trudili da neke prepustimo zaboravu

Na kraju da kazem da sam se dvoumio da li da ispisem komentar, posle procitanog clanka, od ranije, ali, imajuci u vidu poslednja desavanja u svetu, ipak sam odlucio da obelodanim, makar malo, od sijaset desavanja kada su u pitanju Prekobaracki "demokratski" principi, narocito kada se radi o njihovj soldateski. Uostalom, ovo nije nikakva tajna koja je nepoznata onima koji su saznavali njihova ponasanja diljem svetskih prostora na kojima su delovali. Ipak glavna nit su vojvodjanski Nemci.