Медији су то углавном квалификовали као шалу, али са Редстоном се никад није знало, писао је портал Блумберг.
Познато је да су финансијски супермоћници у стању да ођедном поверују у своју свемоћ, па се то по свему судећи догодило и власнику компанија које су постале део друштва које управља ТВ мрежама Ем-Ти-Ви, Комеди централ, Никелодеон, Шоутајм и филмским студијима Парамаунт и Мирамакс. Реч је о пребогатом систему који се по приходима може мерити с највећим америчким телевизијским и филмским компанијама као што су Дизни, Тајм Ворнер и 21. сенчери фокс.
Редстон је за живота још успео и да допринесе популаризацији мултиплекс биоскопа, да неким чудом преживи пожар (1979. године), да би последње две деценије 20. века провео у епским окршајима за преузимање контроле над филмским студијима Парамаунта и над ТВ мрежама Вајаком (власником Ем-Ти-Вија) и Си-Би-Ес. Успут се и двапут женио и имао је двоје деце.
Смрт бесмртна остало смртно, могло би се иронично приметити са старим Грцима на рачун америчког медијског магната. Ипак, ваља приметити и да ова прича има нешто с духом времена. Погледе на свет, идеологије и религије које сматрају да на лествици вредности живот сам по себи није нешто најважније, као и слутње да се смисао нечијег постојања открива тек после смрти која је хиљадама година била претежућа у животима генерација и генерација, данас полако али сигурно подривају не само савремена наука, трендови у култури или филозофска мисао Фридриха Ничеа, него и све више покушаји предузимача и великих компанија из различитих бранши које прати динамика знатног капитала који се улаже.
Тако је изумитељ Реј Керзвајл, добитник Америчке националне медаље за технологију и иновације 1999, године, постао 2012. године директор Гугловог инжењерског одељења, да би потом Гугл основао поткомпанију Калико у циљу „решавања проблема смрти”, како је саопштено.
Гугл је такође именовао и извесног Била Мариса за председника властитог инвестиционог фонда за истраживања, да би дотични пре пет година у једном интервјуу изјавио да ће човеку бити могуће, уз даљи напредак науке, технике и технологије, да доживи пет стотина година. Гугл данас улаже милијарде долара у оснивање научних пројеката на пољу биологије и у истраживања о продужетку људског века.
Суоснивач Пејпала Питер Тил је недавно изјавио да жели да се бори против смрти, као и да „у нашем друштву преовлађују људи који је или поричу или прихватају, али ја више волим да се против ње борим”. Реч је, иначе, о мултимилијардеру, једном од најуспешнијих и најутицајнијих предузетника Силицијумској долини и нема сумње да у његовом окружењу, а у складу с вртоглавим растом бројки на банкарским рачунима (чак и у доба коронавируса), као квасац нарастају и врло конкретни пројекти да се смрт некако превари.
Генетски инжењеринг, програми за подмлађивање и обнављање ткива на клиникама, продори у нанотехнологији - подгревају наде да ће већ 2050. људски век бити знатно дужи, да би коначна победа над смрћу могла да буде проглашена 2100. године, најкасније 2.200. Биће наводно, у овом тренутку још увек више него хипотетички, довољно да се људи на сваких десетак година подвргну одговарајућим третманима, избаце отрове из организма, и не само излече од разних болештина, него и да се непрестано подмлађују обнављањем ткива које одумире. Такви суперљуди - киборзи ослањали би се и на помоћне „паметне” направе, алатке и побољшане лекове, и ако је у 20. веку просечан животни век готово удвостручен с 40 на више од 70 година, зашто не очекивати да ће сразмеран успех бити постигнут и у 21. веку?
Али, да ли би их такав напредак приближио бесмртности? Човечанство, додуше, може да очекује корист не само од медицине и фармакологије, него и да ће роботика и аутоматика преузети на себе сијасет тешких послова од људи који умногоме скраћују радни и животни век, али будући супрељуди ће, за разлику од Бога, ипак моћи да погину у рату или несрећном случају и ништа неће моћи да их врати са оног света. Како пише у својој књизи „Хомо деус” историчар Ноа Јувал Харари „ми обични смртници свакодневно се коцкамо са животом, јер знамо да ће крај доћи и овако и онако. Зато одлазимо у освајање Хималаја, пливамо у мору и упуштамо се у друге опасности, као што је прелазак улице... Ако, међутим, верујете да имате могућност да живите вечно, било би лудило да тек тако стављате живот на коцку.” Због тога ће то бити најбојажљивији људи у историји човечанства, закључује он.
Јувал Харари верује да су наде о вечној младости у 21. веку још увек преурањене и онај ко их схвати сувише озбиљно може лако да се разочара. „Није лако живети са сазнањем да ћемо умрети, али још је теже веровати у бесмртност и установити да сте веровали неосновано”, додаје он.
Самнер Редстон је био један од таквих верника. Његова природа се побринула да доживи дубоку старост по данашним мерилима, али не и више од тога. С друге стране новац му је омогућио да сања и најлуђе снове и да их производи у својим филмским студијима. Ако је и поверовао у нешто неосновано, то је ипак било нешто чиме се бавио целог живота. И није дао да се замрзне као његов претеча Дизни, у још бајковитијој нади да ће га чаробни штапић његових добрих вила једног дана оживети.
Реља Кнежевић
