Да ли је њен дневник, који је уредно водила од јуна 1942. године до августа 1944. кријући се од окупатора с породицом у Амстердаму, ичему допринео како би се до тада највећи светски рат завршио? Да је Ана, којим случајем преживела и доживела макар сам почетак 21. века, да ли би имала разлога за страх или понос?
Не одустајући од својих идеала, који су се чинили „апсурдним и немогућим за остварити”, до самог краја је веровала да су људи добри. Била је у то, дакле, убеђена и када је пре почетка рата 1934. године морала да напусти Франкфурт у ком је рођена, јер је на локалу победила странка Адолфа Хитлера. Исто уверење ју је држало и када је у јулу 1942. године морала да се сакрије с породицом у поткровље амстердамске зграде. Мисли, или тад већ само жеља и нада, да су људи добри, биле су јој водиља и када је у „Тајном скровишту” постајало све тешње, али и извесније да ће небо опет угледати али из логора. Можда је на трен, а можда и до самог краја, илузија о добрим људима нестала оног момента када ју је ухапсила Зелена полиција и неколико дана касније депортовала у логор Вестерборк, а потом у Аушвиц. Да ли су у Аниној свеже ошишаној глави људи и даље били добри остаје непознато, али једно је сигурно - у руци, на којој су јој истетовирали идентификациони број, више није било оловке нити папира. Њену машту заменила је сурова реалност, ентузијазам је угушила најпре шуга, а потом и тифус због ког је почетком марта 1945. године, а само месец дана пре ослобађања логора Берген-Белзен у ком се на крају налазила, и преминула.
Анине реченице мотивишу да се не предајемо
Ана Франк рођена је 12. јуна 1929. године, а њен живот инспирисао је многе уметнике да је овековече на себи својствен начин. Први филм о тој девојчици снимљен је 1959. године и освојио је три Оскара. Бројни продуценти и сценаристи осмелили су се да представе њених непуних 15 година живота, па је тако и новосадски режисер Иштван Кереши урадио представу „Ана - импресије” у изведби Ђачке сцене „Шарене искрице” која је премијерно одиграна прошлог маја у Новосадском позоришту.
- Ово је невербална форма и за представу је требала добра кондиција - присећа се Сара Хорват која је у представи тумачила баш Анин лик. - Дете које има 13 година и такво мишљење у свету, нарочито у окружењу у ком је била, је нешто феноменално. Дала ми је мотивацију за живот, да не треба да одустајемо, да је нада битна иако си у грозном окружењу. Има лепих реченица које је записала и то ме мотивише да се не предајем. Нажалост, у 21. веку још увек има група нео-нациста и тај покрет још увек живи и човечанство никако да научи на својим грешкама.
Схвативши у неком тренутку да неће постати глумица, о чему је одувек маштала, Ана је о себи почела да размишља као о будућој новинарки или списатељици, непрестано се питајући да ли ће икада моћи да напише нешто велико. И не слутећи да ће речи које је бележила у црвеној књизи, а коју је добила за 13. рођендан, захваљујући неколицини добрих људи постати велико дело светских размера, те Ану данас видимо као битну новинарку чије је дело важно као било који уyбеници из историје или било чије књижевно дело. И баш зато што су јој „успомене значиле више од хаљина” а „лепота око ње је чинила срећном”, Ана Франк никад неће бити само једна од деце коју је однео Други светски рат, а њена жеља да „настави да живи и након смрти” чини је бесмртном и живљом него икад.
Леа Радловачки
