Не могу да кажем да ми је нечија „година производње“ омиљена тема, али ето – нисам могла да одолим, те онако лаички кренем редом по декадама.
Двадесете су најбоље године! Јесу, нема шта. Кад ако не с двадесет и неком лудо волети; кад ако не баш тад не откривати свет и не отворити врата за сва та феноменална животна искуства? Бити опијен од јутра до мрака и летети слободно, без ограничења и без ожиљака...
С двадесет и неком све је лако; и бити леп, и бити добар, и бити згодан, и бити супер кул. Можете да лудујете читав викенд и да онда у понедељак раном зором одете „затегнути и одморни“ на испит. Можете и да будете повређени, да најстрашније патите, а да се онда само једно јутро пробудите „као нови“; потпуно чисти и спремни за нове авантуре, нова познаства, нове љубави... Све ново само за вас.
Дивно је и што можете за тили час да доведете линију у ред и то без да се ломатате и знојите по неким теретанама; прескочите два, три пута вечеру и – стомак раван као плоча. Подочњаци, такође, нестају брзином светлости и нема шансе да се пробудите „изгужвани“.
„Слуша“ вас и коса и имате утисак да је све: трендови у моди и музици, филмови и серије који се снимају; дестинације које се „откривају“ намењене баш вама.
Сјајна ствар у вези с двадесетима је и што имате времена за грешке; читав живот је пред вама за исправке и поправке погрешних избора и поступака.
Немате никаквог „багажа“, још се нисте разочарали (онако дубоко и непоправљиво) ни у кога, нисте се ни упетљали у неке компликоване односе који тешко да ће се икада распетљати, а ни људе из свог окружења још нисте упознали довољно да би неке ствари код њих почеле озбиљно да вам сметају. Све лигхт, растерећено и лепршаво.
Тридесете су најбоље године! Јесу, нема шта. Школу сте завршили, нашли сте и неки посао, а имате и нешто животног искуства. Јасније је шта се жели и куда се пошло, а маглица двадесетих је сада већ онако фино и уредно спакована.
Занимају вас неке дивне ствари; нови укуси, нове дестинације, а спремни сте и за понешто „право“ – истинску, праву љубав, право и озбиљно пријатељство... Мање се лепрша, а више се некако остаје са својим изборима.
Јер, сад се већ има нека јаснија представа о томе шта се жели; шта нам прија, а шта бисмо радије да избегнемо кад год је то могуће. Бирамо партнера и пријатеље према својим склоностима, а мање према томе како он/она изгледа и како му/јој стоје фарке. То смо оставили у двадесетима, када је свака грешка ипак имала мању цену. Сада су улози већ већи, а ми самим тим озбиљнији.
И – стилизованији. У тридесетима већ макар отприлике знамо шта нам добро стоји, које би боје и кројеве требало да избегавамо. Све ређе грешимо у шопингу, то јест, купујемо ствари које ће потом онако „никад ношене“ да нам се „киселе“ негде на дну гардеробера. Подочњаци сад баш не „побегну“ за час, али смо научили како да се носимо с тим и изађемо као победници, баш као што нам ни прве боре не представљају озбиљан проблем. Коса можда и није весела и разбарушена као деценију раније, али сте зато у међувремену пронашли свог фризера, баш као и препарате за негу који вам највише одговарају. Укратко, читава ствар је чини се под контролом. Што би се рекло, свој живот чврсто држите у својим рукама...
Четрдесете су најбоље године! Јесу, нема шта. Сада вам је већ (скоро) па све јасно и тешко да ће неко моћи да вам „прода“ тамо неку јефтину фору на коју сте неко тако давно „падали“ као од шале. Част изузецима, врхунским преварантима и манипулаторима који, користећи праве речи у правом тренутку и на правом месту, увек пронађу тај фамозни „улаз“.
У четрдесетим тешко да смо спремни и за модна „мучења“. А не, доста је било и тесних сандала, које ће се једном (читај никад) разгазити, и високих потпетица, и тесних хаљина, и „једва сам ушла у њих“ фармерица... Једном кад се закорачи у пету деценију, такве ствари, као и сва та грозна гладовања зарад линије, једноставно више нису прихватљиве. Баш као што је мало ко спреман на компромисе типа „нема бриге, промениће се он временом“. Неће, наравно. Али, да би се до те спознаје дошло потребно је неколико „лекција из живота“, тачније искуство. А у четрдесетим га имате сасвим довољно. Оно лепо у вези с тим је комбинација свега на властитој кожи наученог и прихватање себе са свим несавршеностима и манама. У преводу, не само да сад више не дозвољавамо другима да нас „возају“, већ смо и себи то „ускратили“ као спорт, посебно популаран у декадама тражења и лутања. Није до нас и нисмо криви сад већ некако лакше изговарамо како себи, тако и другима...
Могли бисмо овако да наставимо даље да анализирамо животне декаде, али поента је јасна – најбоље су нам „наше“ године, то јест оне које живимо.
Од живота још нико није ништа лепше и паметније смислио...
Јасна Будимировић
