Јер, ова је проблематика (заједно с хороскопом, дијетама, као и трендовима у маникиру, педикиру и депилацији) једна од кључних за даме које држе до себе.
За неупућене, само да констатујем да је време у коме је за статус и солидну позицију на друштвеној лествици било довољно да жена буде паметна, негована и лепа сада већ давна прошлост; за комплет постигнуће нужно је и да поседује онако један ултра фенси и модерно скоцкан станчић. Бохо луксуз, класика вс. модерно, кожа у
тој и тој боји, прецизно дефинисане димензије полица, број
миришљавих свећица, марка фрижидера и шпорета, дезен крпе за судове, мустра плочица, врста цвећа, боја тепиха и зидова... Ово су тек неки од дизајнерских постулата, без којих би се жена (навучена на медијску инфузију) осетила пођеднако „голо“ као кад, рецимо, заборави да стави кармин или изађе из куће без накита. Укратко, муст хаве за оне који држе до себе.
У њиховим становима незаобилазни су и судови, без обзира што већина заправо никада не кува. Ем нема времена, ем то прља кућу. О мирисима да и не говоримо. Тако да су сви ти фенси (нимало јефтини) лонци, шерпе и поклопци, као и разноразне тепсије за печење колача, торти и славске вечере у најмању руку, најчешће нешто као кухињска декорација, пажљиво и темељно уклопљена у остатак ентеријера. А кад огладне, решење су, наравно, ресторани и достава хране. Оно што (да се не огрешим) евентуално умеју да користе су шољице за кафу, чај и остале напитке, чаше за вино (углавном бело) и понекад, кад немају живаца да се спремају за одлазак у ресторан, тањир за наручену клопицу.
И, све је савршено. Бели (тек понекад беж) простори, беспрекорно уредни и миришљави; све чисто и на свом месту - крпе, судови, украсни јастучићи, ноншалатно (и као случајно) пребачена декица с потписом дизајнера у тренду, на сточићу у дневном боравку онако као успут поређани најновији бројеви магазина које морате да имате, мало уметности на зидовима се такође препоручује, баш као и супер фенси бицикл од неколико хиљада евра ноншалантно паркиран у предсобљу, а не би било згорег ни да - ако имате амбицију да импресионирате својим беспрекорно уређеним животним простором - кренете и са скупљањем некаквих, пожељно, откачених фигурица... Размишљам нешто, када би требало да музиком опишем те и такве ентеријере, вероватно би мој избор био Ењин спот за песму „Сећање дрвета“: окружени озоном, сви дивни, занесени, смирени и блажени. А шлаг на торту у том урбаном рају била би фенси геyетерија: најтањи могући телевизор, веш машина с којом можете да разговарате и да јој издајете директиве шта јој је чинити, компјутер, лаптоп, ајфон, ајпед, шпорет (ултра модеран, али да изгледа ретро) од неколико хиљада еврића, као и разна елетрична помагала, која тешко да ће икада имати контакт са струјом. Кога брига док добро изгледају, битно је једино да се види да држите корак с временом и да пратите трендове.
Оне недовољно упућене, који се сад могуће питају зашто би неко себи организовао пети круг пакла у властитом дому, тачније зашто би, кад се већ некако и довуче до куће, наставио да робује било коме/било чему, само бих замолила да се присете шта је и чему не тако давно (у пристојним кућама, наравно) служила такозвана гостинска соба. Па, за приказивање. У тој соби, као што је многима већ познато, није се „онако“ седело; у њу се улазило само о великим датумима (за празнике, славе и евентуално Нову годину), када би се у кући скупила читава шира и ужа фамилија коју је требало фасцинирати и показати им како нам је у животу, све с тим „ин“ столицама, витринама, троседима, двоседима и фотељама, апсолутно феноменално. Остатак времена та се соба само луфтирала и, што се каже, мало освежавала. Да не крене влага или нешто слично.
Е, тај привид „успешне“ собе у међувремену смо заменили привидом „успеха“ у читавом стану; од предсобља, па све до терасе. И нема везе што ти беспрекорни станови, подсећајући на некакве канцеларије за становање, најчешће личе један на други. А не, управо је супротно - то вам дође као нека врста стратешке предности, односно потврда да сте успели. И зато се скоро па искључиво управо фотографије тих „као јаје јајету“ истих станова са супер сређеном и срећном домаћицом најчешће и виђају на друштвеним мрежама. Кад сте се већ тако сјајно снашли у животу, ред је да се мало и похвалите. Тако се то данас, у времену у којем се приватност константно продаје и нуди, а пориви скромности из предострожности потискују, ради.
Јер, у ријалити култури живљења душом, телом и свим осталим ресурсима с којима расположемо, неуморно и безрезервно служимо новом (једном, једином и највећем) божанству – броју пратилаца на друштвеним мрежама.
Јасна Будимировић
