Мој отац оставио је ту дане и ноћи копајући крампом километарски канал да би путници пролазници и мештани могли да захвате чашу хладне воде”, почиње причу Марија Крстовић, кћерка Драгоша Николића Тана, чија је заветна жеља у виду чесме крајпуташице, порушена од стране квази еколога.
„Памтим како је данима и месецима у рану зору у једној руци носио торбу са шпицевима, насукану на дршку крампа, одлазио у планину да копа и тражи воду и тако у три наврата за три године, јер је са појединих извора вода пресушила. Тек пред смрт 2019. године успео је да доведе воду која је нерпекидно долазила, а прелив су користили сви мештани. Сведоци су ми да не лажем, деда Весо, који је са воловима скидао први слој земље од канала којим је требало да прође цев. Ту је био и Коста Старчевић, који је без паре и динара помагао мом оцу, али и бројни мештани са којима је мој отац био близак и велики пријатељ. Вандали, квазиеколози или рушитељи, за мене су овде исти. Стићи ће их мука мога оца, никада нећу разумети оне који руше саграђено и бране да се гради ново”, прича Марија, скоро нечујно, гушећи се од суза и емоција које је обузимају, сећајући се труда свог оца који је са осам година остао без једне руке и подизао њу и сестру.
„Мој отац је за мене био и Овчар и Каблар, планина од човека и људина о којем ће посведочити сви мештани овог краја. Имао је мене и сестру. Остала сам само ја, јер сам сетру изгубила у њеној 21. години. Тешко ми све ово пада, као да су ми срушили детињство, убили оца, а све нас Кабларце понизили као да смо нико И ништа. Ко год да је то урадио стићи ће га проклетство, са тим се нико овајдио није, повредио је душу једноч племенитог, часног човекаи све нас који смо одрастали и мучили се у тим врлетима!”
Иначе, чесма је освештана почетком 2019. године уз присуство скоро свих мештана тог дела Каблара. Данас је делове разбијене чесме и корита Марија са својим супругом пренела у њену породичну кућу на падинама планине у страху да је не би докусурили.
ГЗС
