Деда Живан Поповић био је најстарији Ариљац и Србин. Живео је у селу Латвица, сам у својој трошној кућици.
Ником нисам мислио зло, а држао сам се господа Бога где сам год био. Ја нисам заборављао господа Бога. Три месеца сам био у Чачку на вежби и кад је требало да кренемо пред ратно стање, питали су ко ће да се причести. Звао сам комшију да се причестимо, није хтео. Отишао сам, тамо су стајала два војника на вратима, један с једне, други с друге стране. Да ли су писали или су нешто контролисали, заборавио сам. Причестио сам се и господ Бог ме је вратио кући - причао је Живан за медије.
Деда Живан је живео сам. Имао је седморо деце и више од 40 унучади и праунучади, али је све живот одвео на неку другу страну.
- Како смо се ми мучили... Седморо деце, петоро од прве и двоје од друге жене. Имао сам и осмо, поћерку. Било нас је десеторо чељади у кући, а биле гладне, ратне године. Требало је то издржавати. Рачунао сам, имам нешто око 43 унучади и праунучади - причао је.
Није могао тачно да се сети да ли је четири или пет пута гледао смрти директно у очи.
Док се присећао прошлог века, тачно је знао име и презиме сваке особе која му је помогла у животу. Говорио је, мало је таквих људи и грех од Бога би био да им имена заборави. Духовна сила ипак влада светом.
Дневник/Телеграф
