Овако своју тешку исповест започиње Радмила Јовић (82) која је као беба са својом мамом преживела хорор у озлоглашеном логору "Јасеновац".
Она је живела у близини Козаре када су, како каже, немачке, усташке, мађарске и четничке снаге решиле да очисте тај крај.
- Мама ми је причала, ја сам била са мамом све време и стрина са троје деце, а отац ми је остао тежак инвалид након свега. Мама је након логора тражила тату у Козари, чула је да је рањен. Кум који је био са њим није преживео, а тата је био у Грмечу. Била му је ампутирана лева нога. Тата је служио краљеву гарду, знало се тада ко је служио краљу. Три године, три месеца и 24 дана је био уз краља - напомиње поносно ова храбра жена, која подсећа на понашање појединих Хрвата према Србији. - Код Сиска је био логор, где ми палимо свеће, ту данас стоји табла и пише "парк Дијане Будисављевић", које је то понижење. Не кажу логор, него је то за њих парк - истиче Радмила.
"Иди подој дете да не плаче"
Мог деду, мајкиног оца, најзлогласнији усташа је спасио из Јасеновца. Он њега ту нађе и изведе га, али деда није знао да му је ту ћерка, унука, пуно породице. Било је то огромно и велико пространство. Свуда је била жица и струја спроведена. Моја мама оде до неке куће ту у том кругу, била је то мала, али храбра жена и чује како се они се свађају: "побићемо све до једног", овај други каже "нећете побити, они су сељаци, не знају ни шта је политика" - присећа се Рада речи своје мајке и додаје:
Има људи који су били добри, али има оних који су чуда стварали. Моја мама се тукла са усташама, није им дала да нас одвоји. Све време сам била са мајком. Када смо прелазили преко моста, многе су жене бацале децу, знајући шта ће их чекати. Много је поклано, пуно људи су запалили, па и мачке и псе. Људи су свашта преживели. Они су децу убијали тако што су их бацали на бетон, па у рупу и кажу мајци: "иди подој дете да не плаче". Такмичили су се ко ће више извадити очију, одсећи ушију, такви су, зверски - каже она.
Кобиље млеко као спас
Говорећи о својим губицима, Радмила каже да је доста њих страдало из њене породице.
Шта је њима фалило да тако раде? Причајте ви њима, они имају своје. Чекам једном воз и мени келнер дође и каже: "да ћутиш, ово је усташа", а ја му одговорим: "па знам ја њега из школе". Козара је свашта прогутала...деведесетих су ухватили човека који је учествовао у том и он је рекао: "овде сам слатко заклао Росу Бурсаћ и њено четворо деце" - згрожено наводи Радмила, која истиче да је све то било страшно и да је она у том рату изгубила два стрица и његове синове, своју браћу.
Радмила је за Информер открила и разлог свог опстанка у том хорору.
- На срећу нисам добила тифус, ја сам једино у животу добила велики кашаљ, јер је мој отац, кад сам била беба, ишао сваки дан до другог села да ми донесе кобиље млеко. Поред мене су у Јасеновцу умирали, превртали се. Чула сам кад се детету даје кобиље млеко, дете има доживотну вакцину - каже она и додаје да је било и Хрвата који су хтели да помогну.
- Сад кад видите оно на Козари, колико је ту људи погинуло, па сахрањено, гладовали смо, али је било и Хрвата који су хтели да помогну. Било их је разноликих, у мом селу није било политике никакве, то су сељаци који су се бавили пољопривредом.
Након логора питање - Зашто је морало тако?
- Нас су одвели у Славонију код једног тешког усташе. Питао је сваки дан моју мајку "Босанко, где ти је муж?", а она увек одговори: "отишао је да брани своју земљу". А онда је питао "како ће се завршити овај рат?", а она поносно одговори: "ја немам кров над главом, нећеш имати ни ти". Кад смо дошли после неког времена, он се пакује, а она му каже: "е, сад смо равни".
Кад се већ ослободило све, могли су да се враћају својим кућама, али како напомиње госпођа Јовић, то су већ била згаришта, није било ничег и да су јој сећања јако "танка".
- Када дођете, пусто село, рупе од тенкова, нема ничег...Сва војска је ту прошла. То је било седам Козарачких офанзива, клали су стоку, људе, палили су куће. Ја сам мала била, не сећам се ничег... знам да смо дошли и да нема ничег, не сећам се ни кад су тату довезли.
Рада се присетила само једног момента из раног детињства и свог тате.
- Сећам се дуда у дворишту, тата седи испод њега, ја сам њега звала "чико, чико", јер се то тако тада морало. Био је ту и један наш комшија који је био инвалид из Првог светског рата, они су покушавали под тим дудом тати да направе протезу. Била сам приврженија оцу него мајци управо због тога што је он био инвалид. Кад су му ампутирали ногу, он је њих молио "или ме убијте или да се убијем" - рекла је Радмила и присетила се очевих прича о томе како је рањен. - Када су га ранили, он је био са другом. Он падне, устане и падне опет. Онда је рекао другу "ранише ме, иди спашавај чету". Друг га баци и затрпа да га не нађу. Он је ту остао, усташе су туда прошле. Отац се ухватио за гркљан и рекао "ишчупаћу га, али нећете ме ухватити". Умро је код куће 1961. године.
Како каже, њен отац ни после рата није мрзео усташе.
Тата је мени увек говорио "нахрани богаташе, јер су они гладни увек, нахрани сиромаха, нахрани и непријатеља, буди човек, зло рађање готово суђење". Не може се заборавити све то. Раније нису вам родитељи много причали, нису смели. Ми у селу нисмо имали ни четника ни усташа, само муслимана, који су нам били пријатељи и ратовали са нама. Питам, зашто је морало тако? Питала сам и маму зашто нисмо бежали, а она каже: "Како ћемо, убише нас, одмах пуцају" - завршава своју исповест Радмила која је са кнедлом у грлу себе вратила 80 година раније и преживела поново испочетка озлоглашени усташки логор, у коме је страдало много невиних људи.
(Информер.рс)
