Свештеници као матичари

Један од алтерантивних чланова нацрта Грађанског законика, који је на јавној расправи, предвиђа и могућност склапања брака у црквеној форми као пуноважној, без потреба склапања грађанског брака.Комисија која је припремала нацрт Грађанског законика

проценила је да треба поштовати право верника да се поштује брак склопљен пред органом цркве или верске заједнице којој припадају, без обавезе да склапају и цивилни брак, који је по садашњем Уставу једина призната форма брака. То значи да би црквени бракови могли постатити пуноважни у Србији није довољно само да то буде прописано Грађанским закоником, већ је потребно променити и Устав Србије који тренутно цивилни односно грађански брак једино признаје.

Уколико би дошло до промене Устава и ако би он то дозволио, за младенце би било довољно склапање само једног брака – цивилног или верског. Сада је црквени брак ствар слободног избора будућих супружника, али без правних дејстава. Када би се признавао црквени брак као пуноважни било би довољно да представник цркве или верске заједнице пред којој је брак склопљен у кратком року од неколико дана достави матичару исправе о закљученом браку потписане од стране супружника, сведока и верског представника.

Према нацрту Грађанског законика на материјалне услове за пуноважност брака склопљеног у верској форми као и на последице брака које се тичу права и обавезе супружника примењивало би се искључиво породично, а не верско право.

Иначе, црквени и грађански брак у Србији постојао је све до краја Другог светског рата, када су 1946.године укинути као једнака могућност. Предлог да  поново и црквени и грађански брак буду поноважни, подржавају у Српској православној цркви, која се и поред државних одлука никада није помирила са чињеницом да је брак склопљен у српским црквама недовољан за легалан живот младих супружника. Од њих се након изласка из цркве увек тражило да добију и потврду грађанског брака , како би он постао важећи. Међутим, и у СПЦ су свесни да за повратак црквених бракова није довољно само промена Устава Србије, већ и усклађивање других прописа. Јер, по правилима цркве дозвољена су највише четири брака, док у пракси је веома мало оних којима је дозвољен и други, јер је процедура за поништење црквеног брака изузетно компликована, као и дозвола да се у цркви поново склопи други или трећи брак. Одлука о дозволи за други црквени брак доноси се на основу разлога због којих је разведен први и ту многи аргументи не наилазе на оправдање код верских службеника.

Оно што је остало за јавну расправу јесте и разрешење неких недоумица везаних за црквене бракове. Наиме, отвара се питање да ли верификовати само хришћанску цркву, православну и само ту верску заједницу или све. То може да отвори бројна питања, доведе до неједнакости, може бити врло дискриминативно, а с друге стране може се показати да су цркве и верске заједнице спремне да зарад признавања црквених бракова брзо направе договор и споразум како би свим верницима била пружена једнака шанса.

Љ. Малешевић

 

EUR/RSD 117.5492
Најновије вести