БИЦИКЛОМ КРОЗ ВОЈВОДИНУ Николинци Село више пута мењало име и локацију
Ушао сам у Николинце из правца Банатског Карловца и одмах ми је било јасно да ово село памти боље дане.
Готово свака друга кућа је или напуштена или полусрушена. Статистички подаци говоре да је село пре само 115 година, на аустроугарском попису 1910. имало 3.483 становника. Данас их је три и по пута мање - 990 према попису из 2022. Од тога је 558 Румуна, 176 Рома и 152 Срба.
Прво обилазим месно гробље које се налази са те стране села. Доминирају капеле богатих породица попут оне која припада породици Минда.
Насеље је кроз историју носило различита имена: Сзент Миклóс у 15. веку, Мало Каково - 1775. године, Николинце - 1894. године, Темес Миклóс - 1920, Николинце - 1920, и Николинци од 1922. до данас.
Године 1404. постојала су два Сентмиклоша, други је био Зентхмyклос у крашовском комитату. При крају турске владавине постојала су исто тако два насеља, која су носила име Николинце: Мало Николинце, које је 1698. престало да постоји, и Велико Николинце, које је 1716. напуштено.
Село је пре само 115 година, на аустроугарском попису 1910. имало 3.483 становника. Данас их је три и по пута мање – 990
Године 1716. ушла је николиначка околина у састав вршачког диштрикта темишварског Баната, а 1717. село има 10 насељених кућа.
Велико Николинце било је на месту садашњег села, а Мало Николинце је лежало више према истоку. Оба места постојала су и даље као пољска добра. 1723. су узели становници села Какова ова пољска добра у закуп од царске коморе, јер су своје земље имали мало. 1744. су Каковчани молили за дозволу да 40 својих породица преселе у Николинце, јер је њихово Каково пренасељено. Пошто су добили дозволу, населили су се на данашње поље Селиште, источно од Малог Николинца, и основали Мало Каково. 1746. подигли су цркву брвнару и узели у закуп суседно пољско добро „Оца“ (Отса, данас Банатски Карловац). Године 1749. бројало је Мало Каково 66 домова, а сеоски поп је био Радул Команов.
Године 1774. додељено је Мало Каково илирској, а 1776. године влашко-илирској регименти. Али пошто је Мало Каково страдало од поплаве, премештено је 1774. на место Великог Николинца и од тада је насеље носило име Николинце.
Године 1782. ново насеље је бројало већ 1.203 православне душе. Године 1785. било је 140, а 1799. године 143 куће, са 1494 душе. 1785. свештеник је био Павел Михаловић, а ђакон Данијел Пинко. 1789. општински начелник је био Јанош Пинко. Тада је школу похађало 45 ученика.
1873. село је припојено тамишком комитату, а 8. децембра 1894. године отворена је Железничка станица. Аустроугарска ознака пруге била је 340. Овом пругом и даље пролазе и теретни и путнички возови али је зграда Железничке станице Николинци препуштена зубу времена и потпуно пропала, слично као и оне у Уљми и Влајковцу. Унутра се налази гомила смећа и разбацаних ствари које су користили бескућници и мигранти који су ту повремено обитавали. Путници који увече чекају последњи воз из Вршца за Београд имају угођај као из хорор филмова када у потпуном мраку стоје испред напуштене станичне зграде.
Возећи бицикл кроз село срећем стару баку која се савила готово до земље, пар коза и бизарни графит “ЕУ” на зиду дворишта једне од напуштених кућа.
Године 1905. у селу се појављују први назарени а 1928. има већ 69 породица. Према наводима из књиге “Румунске верске заједнице” из 2011. само троје мештана Николинаца изјашњавају су се данас као назарени.
Румуни назарени се у оквиру шире назаренске заједнице перципирају као затворенији. Према исказу помоћника старешине једне назаренске заједнице у Банату, румунски назарени су најортодокснији. „Они су врло конвенционални у одевању и веома затворени према новотаријама и слободном понашању”, наводи се у књизи.
Фрагмент иконостаса остао из старе цркве
У деценији пред Први светски рат, када је село имало и историјски максимум у броју становника, подигнута је монументална румунска црква Светог Георгија у Николинцима (1905−1914.године). Стилски јединствену групацију храмова подигнутих током прве половине 20. века представљају румунске православне цркве чији су архитектонски и украсни програми везани за неовизантијски стил и његову декоративну интерпретацију и има их по целом Банату. Црква се налази на месту некадашње старе мале цркве брвнаре која је била подигнута 1746. али је током времена оронула и постала претесна за велики број верника, те је срушена 1909. Фрагмент иконостаса из 18. века потиче из старе цркве. Градитељ цркве у Николинцима, румунски архитекта Дезидерија, пројектовао је храм чврсте структуре са изразито декоративно решеним фасадама и обиљем украса у живој полихромији, те великом кришастом куполом.
У селу постоји и Баптистичка црква која се налази у Војвођанској улици. Према попису из 2022. у категорији „остале хришћанске религије”, у коју улазе назарени и баптисти, налази се 21 мештанин.
За време безвлашћа последњих дана Аустроугарске 30. октобра 1918. мештани Николинаца су се побунили и демолирали бележнички стан, а бележника најурили. Опљачкали су затим Железничку станицу и један воз који се ту затекао. Вођа руље и једна жена убијени су у тим догађајима.
У селу и поред тога што су у њему остала углавном старачка домаћинства постоји и фудбалски клуб “Рапид” који се такмичи у Другој јужној банатској лиги Б.