У категорији до 70 килограма, у финалу је победила Туркињу Туану Гуленај, пре које је успела да савлада противнице из Монголије, Чешке Републике, Холандије и Узбекистана. Према подацима Џудо савеза Србије, од 2018. године Александра је освојила 42 злата, три сребра и једну бронзу, а будући да се активно такмичи од малена, медаља има на претек.
Наша овонедељна саговорница је ученица другог разреда спортског смера у Гиманзији „Јован Јовановић Змај“, а у Новосадском џудо клубу, који је основао њен тата Миленко Андрић, тренира дословце од малих ногу.
– Одмах сам заволела џудо и од четврте-пете године га тренирам – каже Александра.
Више од десет година си у томе? Машала! Јеси ли се некад опробала у неком другом спорту?
– Нисам. Одувек је само џудо.
Шта те толико привлачи том спорту?
– Волим ту борбу, да бацам противника...
Кад смо се среле, нисам очекивала да си толико висока. Колико је то предност, а колико мана у џудоу?
– Па, у џудоу можете бити и ниски и високи, није битно уопште. Не утиче, јер има техника које иду боље онима који су нижи, док су неке друге боље вишим људима.
Каква је техника којом се ти служиш?
– Ја навише волим учи-мату (ући-мата)...
Шта је то?
– То је техника бацања.
Како то изгледа? Немој демонстрирати на мени, него објасни речима, молим те...
– То је бацање, ухватим гард, „уђем“ у противника, дигнем ногу и бацим га на струњачу.
Колико то боли?
– Па, не боли. Ем је струњача мекана, ем ми знамо падове и онда ништа не боли.
Шта онда можемо да кажемо – колико је џудо заиста насилан спорт?
– Уопште није. Џудо на јапанском значи „нежан пут“.
Шта је ту толико нежно?!
– Џудо уопште није груб спорт. Морамо да се држимо чврсто, али и да се будемо мекани и опуштени, како бисмо могли брзо да се окрећемо.
Значи, нема масница, рана и слично?
– Има, некад се деси, кад неко хвата гард па удари противника по оку. Али није као туча.
Колико ти тренирање џудоа пружа осећај сигурности када, рецимо, ноћу шеташ сама улицом?
– Не знам, али знам да могу да се одбраним, па је океј.
Учите ли на џудоу и неке технике да знате како да одрегујете уколико вас неко ипак нападне негде мимо тренинга и такмичења?
– Не учимо, учимо само оно што се тиче џудоа и за такмичење што нам треба, ништа мимо тога.
Скоро си освојила злато. Честитам! На којим си још такмичењима била и оставила запажене резултате?
– У марту сам била на Европском купу у Загребу и тамо сам освојила друго место, у априлу је Европски куп био у Теплицама и тамо сам исто била друга, а сада сам на Светском била прва.
Јеси ли се такмичила раније? Када ти је било прво такмичење?
– Прво такмичење је било кад сам била баш мала...
Сећаш ли се тог осећаја, јеси ли имала трему?
– Имала сам, и сад имам, то је нормално.
Шта радиш да је се решиш?
– Па, углавном себи говорим како сам доста тренирала и да немам разлога да се нервирам, да сам спремна и немам чега да се бојим.
А та трема, да ли те некад напумпава адреналином и даје ти додатну снагу и истрајност?
– Да.
Колико често тренираш? Колико ти џудо одузима времена?
– Џудо је спорт који захтева много одрицања, а тренирам двапут дневно кад идем у школу. Идем ујутру на тренинг, па у школу, па онда опет увече на тренинг, и тако сваки дан.
Како успеваш све да постигнеш, нарочито кад је школа па имаш обавезе и око тога?
– Некако успевам. Неких ствари сам се одрекла, не излазим, не дружим се много и тако. Морам нешто да испоштујем.
Али верујем да си нашла начин како да све најбоље избалансираш...
– Јесам, да.
Јеси ли имала прилику да се опробаш у неком другом спорту, не мислим професионално, него рекреативно?
– Јесам, али ми други спортови баш не иду. Рецимо, за лопту сам страшна...
Шта се у џудоу више користи – руке или ноге?
– Па, једнако. Ако први пут гледате, можда ћете мислити да су руке, али и ноге су јако битне, да буду јаке и стабилне.
Рекла си да имаш разна одрицања, не дружиш се и слично... А каква ти је исхрана?
– Редовно пазим шта једем и уносим у себе, бринем о свом телу.
Колико је то све напорно?
– То је стил живота, па мени није напорно.
Какви су ти планови за даље?
– До краја ове године не знам да ли ћу радити неко такмичење, има пар европских купова, али мислим да на њима нећу учествовати. Сад је свакако већ и крај сезоне.
А кад завршиш средњу школу, планираш ли неки факултет?
– Планирам. Не знам шта, али можда психологија.
Ох... Мислила сам да ћеш рећи ДИФ. Откуд интересовање за психологију?
– Не знам... Рецимо, да сазнам како људи размишљају.
Можеш да будеш и спортски психолог... А размишљаш ли да будеш и ти тренер једног дана?
– Па, бих...
Претпостављам да ти је твој тренер – тата – највећа подршка у спорту. Смеш ли да врдаш на тренинзима?
– Ја нисам таква, па не радим то свакако.
Како те други доживљавају, тебе и твоје успехе, али и тај моменат да ти је тата тренер?
– Има разних коментара, али не утичу на мене.
То је добро. Шта би рекла вршњацима, нарочито девојчицама, зашто је добро тренирати џудо?
– Џудо је добар не само у физичком смислу, већ нас и психички унапређује. Постајемо јачи и бољи људи. Учимо, када се поклањамо, да је то поштовање према старијим људима, према Џигороу Кану, он је оснивач џудоа, али и да будемо скромни, да не узвишавамо себе, учимо се самодисциплини, самоконтроли...
Л. Радловачки
