Међу њима су Илија Кондаков (Интернационална школа „Прима“, Београд), Милош Милутиновић (Рачунарска гимназија, Београд), Филип Бојковић (Математичка гимназија, Београд) и наш овонедељни саговорник Немања Мајски (Гимназија „Вељко Петровић“, Сомбор). У конкуренцији од 355 такмичара из 89 земаља, наши представници су још једном доказали да Србија има младу интелигенцију за понос. Вођа екипе био је ванредни професор Универзитета у Крагујевцу Владимир Миловановић, док је заменик био софтверски инжењер у „Мицрософт девелопмент центер Сербиа“ Владимир Миленковић.
Немања Мајски има 18 година и ученик је четвртог разреда сомборске Гимназије „Вељко Петровић“, на смеру за ученике са посебним способностима за рачунарство и информатику. Иако га је одмалена најпре занимала математика, на мамин предлог се фокусирао на програмирање и – није погрешио.
– Од шестог разреда идем на секцију код професора Душка Обрадовића и од тада сам се побољшавао с годинама – каже Немања.
Шта те је привукло баш програмирању? Због чега ти је толико интересантно?
– Најинтересантнији део ми је решавање самог задатка. Треба да се испрограмира нешто што ће да се израчунава, односно, добијам одређене податке од којих треба нешто да израчунам. Мој задатак је да смислим како да то нешто израчунам. Привлачи ме размишљање како то смислити, пошто неки задаци умеју да буду доста тешки. То је као нека загонетка за мене.
Можеш ли да нам даш неки пример, да схватимо како то изгледа у пракси? Какви су то најједноставнији задаци, шта се тражи и очекује од тебе?
– Ево једног задатка који илуструје шта радимо, релативно је лак. Подаци су нам неки бројеви, поређани један поред другог. Треба да обришем што је мање могуће бројева, тако да међу онима који остану сваки буде већи од претходног. Питање је: колико најмање бројева мора да се обрише?
Можда је то теби најлакше, али некима звучи врло изазовно.
– Све зависи од тога какав програм напишем и колико ћу бодова добити за тај задатак. На пример, ако напишем најбржи могући програм, добићу 100 бодова, ако напишем неки мало спорији, могу да добијем 60 бодова, а ако напишем програм који на све могуће начине брише бројеве, добићу максимум 20 поена.
Дакле, на свако питање постоји више одговора, само треба знати који испуњава најбоље критеријуме.
– Да, треба да напишемо програм који ради што је брже могуће и користи што мање меморије. Не постоји једно фиксно решење, него има више начина, само је питање да ли је довољно брз начин. Ако није, добија се мање бодова.
Какво ти је било искуство на информатичкој олимпијади? Да ли си први пут учествовао?
– Претходно сам био на интерактивним олимпијадама у основној и средњој школи, али ово ми је први пут да сам на интернационалној олимпијади из информатике. Што се тиче искуства, било је добро, а што се тиче самог такмичења, било је лепо док сам решавао задатке, а и организација такмичења је била супер, као и дешавања мимо такмичења – причати са осталим такмичарима, играти друштвене игре...
Имао си прилику да упознаш многе вршњаке из других земаља. Да ли си уочио неке разлике између њих и младих у Србији?
– Не бих рекао да постоје велике разлике између нас. Иако је било група са свих страна света, ипак је ово доста селективно такмичење, јер су тамо отишли само програмери, који имају слична инетерсовања. Али, дефинитивно се види разлика у култури, језику, начину на који се неке речи акцентују, чак и на енглеском када причамо.
Колико ти с тог аспекта значе таква такмичења, да се упознаш са различитим људима света, у смислу развијања себе као особе, али и у програмирању?
– Добро је знати доста добрих програмера, јер кад ми треба нека помоћ за било шта, могу њих да питам. А што се тиче мене као особе и културе, видео сам вршњаке из различитих земаља и како код њих шта функционише – школа, такмичења – па сам поредио са Србијом. То је добро. Такође, разменили смо сувенире с људима из различитих држава, па сад имам сувенире из целог света.
Верујем да ћеш се и након средње школе фокусирати на ИТ. Какви су ти планови?
– Дефинитивно ћу се после средње школе уписати на нешто у вези са ИТ, али шта тачно, сада не знам, пошто има доста ствари у тој области, али сигурно на нешто у вези са програмирањем, слично такмичарском програмирању. Размишљам и о вештачкој интелигенцији, а нарочито током факултета, ако будем добио прилику да се упознам са што више области, онда ћу знати шта ћу радити кад будем старији.
Планираш ли да останеш у Србији?
– Могу да останем у Србији, али такође су ми отворене и могућности у иностранству, ако добијем прилику за то. Ако не, увек имам опције у Србији.
Будући да се бавиш програмирањем, каква нас будућност чека? Да ли ће ствари све више бити у сфери вештачке интелигенције и ИТ?
– Нисам пуно изучавао ту тему, нисам стручан за то и не могу много о томе да кажем. Али, ово мало што знам, дефинитивно ће то постати све већи део наших живота. Рецимо, Chat GPT нема ни годину дана како је објављен, а већ сам приметио да се увелико користи, чак га и ја увелико користим. Доста може да помогне с проналажењем багова у коду или ако ми треба нека синтакса кода, могу њега да питам.
Уопште ИТ у свакодневном животу има многе предности. Да ли уочаваш и неке мане у претераном коришћењу технологија и стварања свега и свачега да би се људима тобож олакшало?
– Дефинитивно да их има. Чуо сам да постоји опасност да ће људи постати лењи, пошто ће све радити машине. Имали смо овакве ситуције и пре у историји, индустријску револуцију, али промене нису биле овако брзе и рекао бих да ће се доста тога променити. Биће и мана и предности, о таквим темама се већ дискутује, али ја о томе немам много искуства да бих могао нешто рећи. Али, јесте да вештачка интелигенција у тренутном стању не може да ради задатке из програмирања на нивоу интерактивне олимпијаде, али је довољно добра да помогне у проналажењу решења, односно да ако јој дам задатак и понудим јој решење, моћи ће да ми појасни неке делове.
Да ли би хтео још нешто да додаш?
– Хтео бих да захвалим свом тиму на подршци током такмичења, Душку који ми је држао секције и припреме, као и родитељима и професорима који су ме подржавали.
Л. Радловачки
