Откако се заљубио у овај спорт, жеља му је била да само буде голман, друге позиције га нису занимале. И тако је, „шетајући” од клуба до клуба по Србији, најпре 2011. године имао прилику да оде у аустријски Санкт Гален на шест месеци, након чега се вратио, да би се 2017. ипак одлучио за Беч.
– Први пут сам шутнуо лопту са седам-осам година и увек сам био голман, нисам ни имао жељу да будем играч, не знам из ког разлога – присећа се Владан. – Онда је све тако кренуло, почео сам да тренирам код чувеног голмана „Вележа” и репрезентативца Вукашина Петрановића и од тада па до сада се бавим фудбалом.
Шта је мали Владан од седам-осам година желео да буде са 30?
– Свако од нас у почетку то схвата као игру и забаву, јер волимо што се бавимо неким спортом. Ја сам волео фудбал и почео сам из љубави да играм и тренирам, у том тренутку нисам сањао ни о чему, али касније, како сам све озбиљније улазио у то, схватио сам да хоћу тиме да се бавим и да ми то буде посао. Међутим, после ме је све одвукло на неку другу страну, јер сви знамо каква је ситуација у Србији. Дошао сам у Аустрију да радим и да играм фудбал, али дуго је то било тако и сад ми се пружила прилика да се вратим на добар ниво, да браним у клубу „Мауерверк” који је у трећој лиги, што је у Аустрији добро и боље плаћено него код нас прва лига. Не планирам да се зауставим на томе, тренирам сваки дан и трудим се да постигнем нешто још боље. Ова прича је интересантна јер сам ја, такорећи, већ дигао руке од фудбала, зато што сам дуго био у Србији, а зна се како је све то код нас. А кад дођеш у Аустрију, Немачку, Швајцарску, крећеш каријеру испочетка, њих не занима да ли си био у „Војводини”, „Спартаку”, „Црвеној звезди”... Поготово што долазиш из земље која није ЕУ. Они су такав народ, пуни су себе, мало гледају с висине и мораш двоструко да се докажеш да би дошао до нечега. Сад сам у трећој лиги, па ћу прећи и у другу, надам се, а за прву је већ касно јер имам 30 година...
Будући да не можеш довека да тренираш, какви су ти планови?
– То је све на дуже стазе и не бих баш о томе да размишљам јер је прерано, али планови су ми да са пријатељем, који је бивши голман „Рапида” Вељком Јовановићем, кренем са академијом голмана. То су засад наша размишљања, али видећемо шта ће да буде од тога и ако буде, али биће сигурно за једно четири-пет година.
То бисте реализовали у Аустрији?
– Да, у Аустрији, не бисмо у Србији. Не могу да кажем да се никад нећу вратити, ја волим свој град и своју државу, али из ове перспективе, кад бих се вратио у земљу, баш бих се погубио...
Акценат си задржао, тако да верујем да би се брзо прилагодио...
– Прилагодио бих се кроз фудбал брзо, имам другаре свугде, али сам се већ навикао на услове овде, савладао сам језик, па би ми било тешко да се вратим на старо...
Рекао си да су те у Аустрији посматрали као почетника и новајлију. Колико ти је било напорно да се избориш за своје место?
– Било ми је доста напорно, али успео сам уз помоћ неких људи који су препознали мој квалитет у том тренутку, попут тренера из Суботице Николе Дакића, који је данас тренер у УАЕ, као и Звонка Ћирића из Оџака, који је некад бранио у Белгији у првој лиги, и осталих људи који су стали уз мене и помогли ми својим знањем, искуством и радом. Али, било ми је доста напорно...
Шта би, онда, саветовао клинцима који желе да буду фудбалери?
– Саветовао бих им много одрицања, много рада и главни фактор у свему томе је срећа бити на правом месту у правом тренутку. То је можда и број један у односу на квалитет, који је на трећем месту.
Заиста?
– Да, срећа је најбитнији фактор, људи око вас су број два, односно ко те доводи у клуб, а трећа ствар је твој квалитет, то је моје мишљење. Свака земља има свој менталитет, овде је то мало другачије, доста је теже јер свака ЕУ лига има ограничен број странаца. Ретко да ће неко да узме странца који је исти као домаћи играч, па мораш бити двоструко бољи да би те негде узели. А и да си бољи, опет се голман тешко узима... Направити каријеру као голман је право чудо.
У фудбалу ми је увек позиција голмана била најстрашнија – да ти не разбију зубе, нос, па да не успеш да одбраниш... Какав је осећај кад стојиш на голу и чекаш да неко „испуца” лопту ка теби, па док процениш на који страну да се бацаш и слично?
– Што се тога тиче, лопта ме је до сада погађала бар сто пута и више, а што се тиче примљених голова, кад сам био млађи, другачије сам гледао на то. Код голмана много значе године, јер је то позиција у којој што си старији, то боље браниш и боље прихваташ грешке, а суштина је у томе да сведемо грешке на минимум. Сад са 30 година лакше подносим грешке него кад сам имао 18, 19, 20... Некад сам се много нервирао, сад то гледам скроз другачије.
Можемо ли да кажемо да је то и једна од тактика?
– То јесте једна од тактика, хладна глава и мирноћа, то је јако битна ствар. Све остало долази радом и искуством, што је за голмана најбитније. Кад сам био млађи, гледајући са стране на старије, који имају 40 година, питао сам се шта ће они ту више, а у ствари, сад схватам шта су они тад знали а ми нисмо, иако смо били физички спремнији. Као што су сад неки голмани млађи од мене и физички спремнији, па могу дуже да тренирају, али утакмица је нешто друго.
Кад се сад осврнеш на своју двадесетдвогодишњу каријеру, да ли би нешто променио и да ли би се опет одлучио за фудбал?
– Одлучио бих се опет за фудбал јер други спорт нисам ни покушавао да играм, али бих променио доста тога, као на пример, никад на спавање не бих отишао после 23 часа, што мање излазака, лудовања, што мање пића и фокус само на тренинг. Кад сам био млађи, све сам се водио тиме да има времена, али у фудбалу нема времена, нема „следеће ћу године, две, три”... Мора сад и одмах. Што више рада, што боља позиција, што већи фокус, бржи успех и бољи, то је моје мишљење.
Које су кључне разлике у фудбалу код нас и са стране?
– То је добро питање. Често размишљам о томе и коментаришем с мојим пријатељима и колегама овде који имају богате каријере. Навео бих мог доброг пријатеља Владимира Миленковића, бившег капитена „Радничког” из Ниша, с којим често причам о разликама између Србије и Аустрије. Мислим да су код нас фудбалери већи зналци, више играју главама а мање трче. Овде се тоста ради на физичкој спреми и много су испред нас, част изузецима. Овде су инфраструктура и услови топ. Дођеш у пету лигу, играш увече утакмице, под рефлекторима, много је више новца у фудбалу него код нас, тако да имају боље услове за рад. А ми смо много талентован народ и интелигентнији по питању фудбалске игре.
Имамо толико наших представника широм света, а штета је што не постоје идеални услови за њих овде код нас...
– Нажалост, мислим да ће све то да се промени. Граде се стадиони, ево баш и у Лесковцу, драго ми је да све напредује и иде на боље. Али, како ствари стоје, мораћемо још много да радимо да бисмо стигли на ниво Швајцарске, па чак и Аустрије, што се тиче улагања и инфраструктуре.
Припремила: Леа Радловачки
