Можда та одлука говори много о томе каква сте особа, али без икакве дилеме, Новосађанку Јелену Илић (30), која се „профи” бави оригамијем, додуше и архитектуром, та вештина чини невероватно креативном, отвореном и веселом јер, изгледа, многи су баш заинтересовани за ту уметност.
Оригамијем је почела да се бави још као тинејyерка, што ју је и одвело у свет архитектуре. Тренутно је власница фирме „Папер Сторм”, те је преко тог назива на Фејсбуку и Инстаграму можете контактирати.
- Оригамијем се бавим већ 15 година, кад ми је то све показала сестра која се бави јапанском културом - прича наша саговорница. - Од тад је све кренуло. У гимназији сам купила књиге о томе и све сам савладала. На факсу сам имала нацртну геометрију и перспективу и онда сам кроз то, и знање из архитектуре. добила ово сада: 3Д папирне облике. У суштини, оригами и архитектура - то је то.
Значи, жеља за архитектуром је настала из орхигамија? Пази мене - орхигами!
- Ово је нови назив! Ја имам свакакве називе за оригами... Морам и овај записати. Али, да, јесте, управо из - орхидамија.
Чиме се још бавиш осим оригамијем, да бар једном правилно кажем?
- Сад сам баш и архитекта, бавим се пројектовањем. Радим у једном малом архитектонском бироу где радимо ентеријере, стручне надзоре, прорачуне, статику, све што се тиче архитектуре.
Имаш ли ту простора да убациш своје идеје и оригами?
- Да. Правила сам оригами прототип лустера од два папира и добила сам абажур за лампе или лустере, али ту мора лед светло да се стави. Мислим да могу да дођем до неког нивоа да у ентеријер који пројектујем убацујем и своје скулптуре. Трудим се да буде што практичније.
На које све начине се играш оригамијем? Колико је то хоби, а колико посао?
- То је већ прешло у неки мањи бизнис. Зарадим доста добро. Кад сам се умрежила са ОПЕНС-ом, отворила сам и своју фирму „Папер Сторм”. Сад већ иде ка озбиљнијим варијантама. Зову ме да правим сценографију за разне фестивале. Можда, чак, у будућности будем и сценограф, то ми је жеља. Супер ми је да се играм с разним материјалима. Геометријски облици су баш примамљиви људима, а нисам имала такав осећај да ће им бити тако интересантно.
Колико, мимо ОПЕНС-ових могућности и опција, имаш прилику да се пробијаш и колико су људи заинтересовани за твој рад?
- На пример, у иностранству ме доста траже. Треба да започнем и сарадњу с једном шведском фабриком картона. Доста ме је ОПЕНС прогурао, али ишло је то добро и пре њих. „Од уста до уста” и све се чује. То је уметност коју не мора свако да има, а ако се некоме баш свиди, он и издвоји новац за то.
Колико цене ту уметност?
- Ја сам пријатно изненађена, баш цене. Можда сам две-три негативне критике имала. Иначе, одушевљење само расте и пишу ми да су ми предивни радови, питају ме како сам то смислила. Оригами је већини енигма.
И, како смишљаш шта ћеш и како савијати?
- Много идеја потиче од самих клијената. Дођу и траже да нешто урадим. Један момак је хтео да урадим његовог пса у природној величини, послао ми је фотке. Траже ми и лого за фирме. Шта год да урадим, све продам.
Мислила сам да је то ограниченије, да не можеш баш све да направиш...
- Све може. Волим да идем даље, идем ка томе да не правим само мале орнамент фигуре, него да пређем на сценографију, да сарађујем са већим клијентима, компанијама. Надам се да ће на јесен бити изложба у Културној станици „Свилара” где ћу имати огромне фигуре у реалној величини. Рецимо, направићу коња, силуету жене,... Биће хиљаду ждралова.
Колико времена ти треба да нешто направиш?
- Зависи од величине која је људима потребна. Дарт Вејдерова глава је била баш огромна, ширине 40 центиметара. Прво иде моделовање свега тога, што је недељу до две, све зависи колико имам посла у бироу. Онда крене претварање у полигоне за шта користим три софтвера, онда иде штампа, сецкање и на крају лепљење.
Значи, то чак ни није - седнеш у фотељу и савијаш?!
- Постоји и то, нуде на интернету већ шаблоне, али ја хоћу да урадим нешто ново и другачије.
И, шта је ту најбитније? Осећај, способност да визуализујеш...?
- Јесте. Способност да визуализујем је најбитнија. На пример, кад ми неко нешто поручи, ако је специфично и има превише обле фигуре које не могу да претворим у геометријске, онда недељу дана само размишљам о томе. Онда један дан избацим идејно решење на папир и то је то, не мењам га. Пребацим на комп и тако радим. Потребно је неко време да се све слегне.
Тек сад схватам колико баш немам појма о оригамију! Не би ме изненадило да га и у свакодневном животу срећемо а да тога нисмо ни свесни...
- Рецимо, држим радионице у Удружењу „Мираи”, а Јапанци сарађују са њима и одржава се у Културној станици „Еђшег” у оквиру јапанских манифестација. Држала сам две радионице и изненадила сам се колико је било заинтересованих, људи од шест до 60 година. Јесу загрижени, чак су и деца одушевљена.
Шта је најједноставније што може свако да направи?
- Хм... Па, ја бих рекла - ждрал. То је традиционални облик и мислим да свако може да га савлада. Морају пажљиво да се читају дијаграми, то је трик. Ово моје је редизајн, те полигоаналне скулптуре су једна варијација оригамија. То је „адванцед левел”. Али, за оригами је најбитније читати инструкције и знати пречице.
Шта је најкомпликованије што си урадила?
- Од полигоаналних структура?
Од... да... то...
- Од било чега у животу... Најкомпликованији ми је био робот који сам радила за један београдски таттоо студио, предвиђен је за плафон. Величине је 1,20 метара, квадратна је основа. Баш је тежак. Папир јесте лаган и моје скулптуре јесу лагане, али сам за робот користила и трансформатор за лед светла и забринула сам се како ће на кукицама да стоји. Мислим, стоји и даље. Али ми је за то требало много времена, да сконтам и тежишта, да буде са свих страна видљиво. Разрада и израда су трајале два месеца.
Л. Радловачки
