Главну улогу Ане Франк тумачила је Новосађанка Сара Хорват (21), иначе студенткиња Заштите животне средине - аналитичке хемије на Природно-математичком факултету, а том приликом први пут се сусрела са изазовним сценским покретима који су заменили изговорене речи и начинили да сваки потез буде прича за себе.
Представу је режирао Иштван Кереши, а припремаме су почеле још у октобру.
- Сад смо гледали филм о Ани Франк, пратили смо покрете како би Иштван успео да замисли целу представу, много смо радили на томе како ми доживљавамо све, будући да је тема и данас актуелна - каже Сара, која ни сама није могла да сакрије емоције по силаску са сцене на премијери. - Наравно, ово није лака тема. И кад је реч о карактерима, заједно смо одлучивали ко ће коју улогу тумачити. Стварно сам уживала да играм у овој представи и прелазила сам неке границе које никад нисам мислила да ћу успети. Рецимо, никад се нисам бавила плесом, али сам задовољна како је све испало.
Какав је био осећај када си схватила да ћеш имати главну улогу у причи за коју си и сама рекла да је и даље актуелна?
- Био је велики изазов. Ово је невербална форма и за представу је требала добра кондиција. Имали смо пробе на којима смо само физички вежбали како бисмо све издржали. Била ми је част да баш Ану тумачим. Дете које има 13 година и такво мишљење у свету, нарочито у окружењу у ком је била, је нешто феноменално. Дала ми је мотивацију за живот, да не треба да одустајемо, да је нада битна иако си у грозном окружењу. Има лепих реченица које је записала и то ме мотивише да се не предајем. Нажалост, у 21. веку још увек има група нео-нациста и тај покрет још увек живи и човечанство никако да научи на својим грешкама.
Представа има специфичну завршницу. Заправо, показује да не постоји крај, на неки начин. Шта мислиш, шта је потребно (у)радити како би се ставила тачка на целу ту нацистичку/фашистичку причу?
- Не знам које године су „Дневник Ане Франк” увели за лектриу, а недавно су је укинули и мислим да то није у реду, баш зато што људи често заборављају. И неки ни не верују да се десио Холокауст, да је Ана измишљен лик, па им други поверују и то треба да се спречи. Ми смо радили представу о њеним осећањима, како је све записала у дневнику, али треба да будемо гласнији што се тиче свега свега тога.
Мислиш ли да би ти било лакше да изнесеш Ану Франк и целу представу да је било текста, а да није био толико стављен акценат на покрете?
- Као глумици јесте лакше да кроз речи предам оно што желим да изразим. Али мислим да ништа није фалило овој представи. Било је све јасно. Играли смо се са светлима и музиком, било је јасно шта се дешава.
И дало је посебан печат. Без речи сте рекли много тога...
- Да, није било текста, али били су звукови којима смо ми показивали како смо се осећали.
Како је, уопште, настала љубав према глуми?
- Моја сестра Ребека је почела од малих ногу да иде на глуму и сваки пут кад би дошла кући сапробе, била је одушевљена како јој је било лепо, како професионални глумци раде са њима, како су направили косу, шминку,... Била је одушевљена, па сам одлучила да и ја пробам. Стварно ми се пробудила љубав према глуми. И професионални глумци са којима радимо нас терају да изађемо из зоне комфора, да покажемо наше друго лице, јер, као што сам рекла, то је само неки мој хоби.
То је твоје прво лице.
- Да, иначе студирам Заштиту животне средине - аналитичку хемију и то ми је на првом месту. Али, и те како обожавам глуму. Могу да кажем да ми је позориште безбедно место где могу да се опустим, могу да будем шта год хоћу, могу да научим разне ствари, да се дружим,... Ми смо као једна мала породица.
Ти си и доказ да две тотално различите ствари могу да се искомбинују и да постоји простора да будеш свестрана. Колико је тешко то све избалансирати?
- На пример, у овој представи има једна реченица: „Благо нама што сваки дан можем да урадимо нешто добро”. Тако да, ја покушавам хемијским путем да урадим нешто добро према природи. Тешко је да избалансирам и успем на факултету и на глуми. Али, ако се нешто воли, све се може.
Мислиш да твој аматеризам може да зађе у професионалније воде?
- Искрено, никад нисам размишљала о томе. Не бих волела да се бавим тиме. Хемија ми је на првом месту, али никад се не зна. Не знам шта ће се десити у будућности. То ми је велика школа и много сам научила у позоришту.
Је л’ има још нешто што Сара воли? Неко њено треће лице...
- Па, као и свака 21-годишња девојка, волим да се дружим, да се излазим, слушам музику.
Кад причамо о младима, како би их оценила - колико су отворени према различитостима и колико су спремни да у свом животу споје различите ствари?
- Људима које сам упознала и којима сам окружена, они јесу такви. Вероватно сам и ја зато таква. Имам велику подршку. Али за остале младе не знам. Али, мислим да јесу. У 21. веку имају толико ствари и требало би да буду отворени ка свему.
Л. Радловачки
