Новосађанин Ђорђе Јеринић (26) је млађи водник у новосадској ватрогасној бригади, а од малена је желео да постане ватрогасац. Свој пут је пронашао захваљујући деди, средњој медицинској школи и Струковним студијама за инжењера заштите од пожара. Иако је пет пута покушавао да постане ватрогасац, коначно је у томе успео пре нешто више од годину дана, након што је постао најбољи у својој класи на обуци у Београду.
„Мој деда, са мамине стране, био је инспектор безбедности и здравља на раду и од малена сам га следио“, наводи наш саговорник.
„Од пете године сам хтео да носим неку униформу. Кроз школовање ме је повукло да будем ватрогасац.“
То је баш привилегија: постао си нешто о чему си маштао од детињства. Колико је твој посао онакав како си га замишљао?
„Могу рећи да јесте. И велика је привилегија кад човек ради оно што жели и воли.“
Колика је одговорност?
„Одговорност ватрогасца-спасиоца и на интервенцији и у станици је велика. На интервенцији јер мора све да прође како треба, да помогнемо и спасимо, а у станици јер сами прегледамо нашу опрему, чувамо камионе, сређујемо гаражу од чега зависимо на интервенцијама. Тако да, посао ватрогасца носи велику договорност.“
Какав је осећај кад вам зазвони сирена, а ви ни не знате шта вас све чека на терену? Је л’ помислиш некад како ти је то, можда, последњи терен?
„Никад не размишљам тако, већ само позитивно. Такође, увек као колектив пазимо једни на друге. Једноставно, кад идем на интервенцију, нарочито са старијим колегама, осећам се сигурно без обзира на малу дозу страха и адреналина.“
А какав је осећај кад се интервенција заврши?
„Углавном је прелеп, нарочито кад помогнемо некоме или кад спасимо нечији живот.“
Колико често имате интервенције?
„Свакодневно. Нови Сад је најоптерећенија ватрогасна станица у држави и сваког дана имамо неколико интервенција.“
Који је најризичнији терен на ком си био?
„Не бих знао да издвојим. Било је и ризичних и физички напорних интервенција. Рецимо, можда је гашење пожара у фабрици намештаја на Клиси била физички најзахтевнија. Мислим, све су на неки начин ризичне, али се увек осећам сигурно.“
Како вам је у тим оделима, односно опреми?
„Вруће. Изузетно вруће! Али, то је одело које нас штити и зато га радо носим.“
Шта родитељи кажу на све то? Јесу ли, макар, срећни што не носиш оружје, кад си већ морао да будеш у униформи?
„Пааа... Моји родитељи су веома срећни због мене, цела породица и моја вереница и окружење. Али, понекад осетим страх у њима јер сам у овом послу. Али кажем, срећни су и поносни на мене што сам одабрао ову струку.“
Колико физички мораш да радиш на себи да би био спреман за овај посао?
„Ја сам у тренингу цео живот. Почео сам да се бавим спортом од 4-5 године. Овде сваки дан ујутру имамо обавезно теретану и тренинге. Поред тога, имамо и ватрогасне вежбе, тако да смо сваки дан у неком тренингу и имамо физичке активности.“
Значи, сваки дан си у некој акцији. Радиш ли нешто да се опустиш? Да доживиш зен, упалиш свећице...
„Углавном се опуштам тако што проводим време са породицом и пријатељима. Можда је чудно, али мене опушта када тренирам, волим да истрчим, дижем тегове.“
Зашто би позвао младе да постану ватрогасци?
„Зато што овде влада породична атмосфера: ручамо заједно, спавамо у истим собама, ово нам је као друга кућа колико времена проводимо овде. А и зато што је ово заиста леп и хуман посао. Још ако га неко воли, као ја, заиста ће му/јој бити супер овде.“
Због чега се млади они ипак не баве овим послом?
„Искрено мислим да, онај ко жели да се бави овим послом, првенствено мора да га воли. Посао је физички и психички напоран, стога се ради срцем. Воле људи да нас виде на терену, да се сликају са нама. Али, мислим да мали број људи генерално жели да се бави овим. Једноставно, ми свој живот дајемо за ово овде.“
Можда је управо то и разлог зашто људи највише воле ватрогасце...
„Мислим да јесте. Јер, кад нас виде, знају да идемо да помогнемо.“
Л. Радловачки
