Иако је дипломирани архитекта - не ради у струци, због чега се чини да наша овонедељна саговорница води дуплу битку с реалношћу - хтела то она или не, успевала у томе или не.
- Као мала, у другом разреду основне школе, рекла сам да желим да будем архитекта, али до краја средње школе нисам знала да ли ћу то и уписати - присећа се Нина. - Нисам се двоумила, једноставно нисам знала шта ћу, али је архитектура била нешто што ме је привлачило, волела сам цртање и техничко цртање, деловало ми је све занимљиво.
Како си се, онда, спремала за пријемни? Знам да припреме дуго трају и да су напорне...
- Кад сам кренула у четврту, почеле су припреме на факсу. Ишла сам на њих, мада је све више личило на дружење, него на учење. Знаш како, полагала се општа култура, просторна композиција и слободно цртање. Било је занимљиво. Сад не радим у струци јер није лако наћи посао. То је сад друга тема. Сад сам се бавим графичким дизајном као фриленсер.
Можемо ли рећи да је то слично?
- Да, у суштини, то ми се и свиђа код архитектуре што није ограничена. Са архитектуром може свашта да се ради. Мада, наш факултет (ФТН) се фокусира на грађевинску страну, док је у Београду боље јер више раде на идејама, а ми више радимо техничке ствари.
Колико тебе то кочи да будеш иновативна и креативна?
- Не кочи ме. Све је субјективно... Имам друге опције где могу да изразим своју креативност. Волим да цртам, волим да стварам и у музици. Жао ми јешто смо ограничени кад је реч о факсу.
Споменула си музику, ти се и њоме бавиш. Колико се она уклапа у целу ту „техничку причу” око струке?
- Сви причају да је музика као математика, веома слична. Појма немам, искрено.
Шта тебе води у музици и кроз њу, ако не (и) математика?
- Па, све осим математике! Волим музику од малена. Било је - или тенис или гитара, јер су сви правили проблем и морала сам да одаберем једно. Онда сма одабрала тенис и тиме сам се бавила десет година, а успут сам ишла и на часове гитаре. Од петог-шестог разреда сам почела озбиљније да схватам музику.
Таман си на тенису загревала лакат...
- Причали су ми да не могу оба да радим јер се лакат не користи на исти начин...
Како с хардкор бендом пролазите у Србији?
- Никако. Генерално што се тиче ове музике, не свира се због пара, већ због љубави према њој.
Као што се ни не студира архитектура да би се после радило у струци...
- Управо то! Не знам, не пролази та музика толико. У Новом Саду постоји сцена и људи се труде да је гурају, организују се свирке и слично. Мене нервира што старије генерације оговарају млађе, јер не долазе на свирке и не праве бендове, као, лењи су и само буље у компјутере. Сви кажу да је данас лакше снимити песму и лакше је купити инструменте, али је исто све и много теже. Сви упиру очи у тебе и кад се појави нови бенд, одбијају га, уместо да охрабрују младе музичаре. То ми је жао...
Шта ти мислиш - зашто млађи не долазе на свирке?
- Не знам... Мислим, има људи који долазе на свирке. Можда нису довољно заитересовани за ову врсту музике. Можда ће бити.
Како изгледа бити гитаристкиња у једном алтернативном бенду? Односно, колико жене успевају да се данас пробију упркос предрасудама?
- Нема много девојака. Драго ми је што си тако питала, јер ми се диже притисак кад кажу „зашто нема више девојака у бенду”. Увек постоје предрасуде и много пута кад се појавим са бендом, рукују се са другарима, а не и са мном јер мисле да сам дошла с неким од бендиста. Постоје предрасуде да мушкарци боље свирају од жена. Код мене у бенду не постоје такви проблеми. Чак и већину ствари сама радим, нико ми не помаже.
Као - сама носиш инструменте...
- Поготово то никоме не дам. Јер ако не носим, онда тек мисле да сам неспособна. Ишли смо на неколико турнеја и нормално је да помажем око опреме онолико колико могу.
На који начин жене могу да се изборе за своје парче музичке сцене?
- Скоро сам писала текст на ту тему. Никад се нисам истицала као феминисткиња, не водим никакву борбу. На интернету је један лик написао коментар у ком каже да је женама лакше јер нас је мање и сви знају за нас, као, ми можемо да спавамо са продуцентом и снимимо албум, а они морају да црнче... Највећа фора је што девојка тог лика пева у бенду с њим.
Па, шта се, онда, буни кад има девојку која ће да им све обезбеди?
- Ужас живи... Не знам, не треба да се боримо за нешто, него да све буде нормално и пођеднако за све. Не би требало да постоји било каква разлика.
Леа Радловачки
