Док вас у једну руку испуњава и чини поносним, у другу вас исцрпљује и представља велики терет. Међутим, ако од малена знате да је то ваш позив, онда све иде лакше, што потврђује и Станка Стојков (27), родом из Парага (општина Бачка Паланка) која је завршила на одсеку за Дефектологију, специјалну рехабилитацију и едукацију на Медицинском факултету у Новом Саду. Ужа специјалност јој је рад са вишеструко ометеним особама, са којима се сусреће у оквиру Удружења „Живот као инспирација” и у Медицинској соби у којо ради као дефектолог.
- Завршила сам средњу Медицинску за фармацеута, али ми је то деловало монотоно - наводи наша овонедељна саговорница. - Чини ми се да је досадно радити у апотеци и продавати лекове... Увек сам хтела неку акцију, то ми је било интересантно. Онда сам видела да је отворен нови смер за дефектологију и схватила сам да је то - то. Одувек сам хтела да се бавим децом. Психологија ме је увек привлачила. Гледала сам на који начин могу то најбрже да остварим, јер, ако упишем општу медицину, док то завршим, специјализације,... Тражила сам бржи процес. Хтела сам што пре да почнем да се бавим тиме. То ме је комплетирало и био је пун погодак. И раније сам се сусретала са особама са инвалидитетом и увек ми је било драго ако могу да им помогнем, исто као и са старијима.
Некад се јачи ефекат постиже када некоме поклониш пажњу него кад му продаш лек...
- Управо то! То ме је испуњавало. Из малог сам места, нема много становника и највише има старијих. Испуњавало ме је да некоме могу да помогнем, да приђем, понесем нешто и будем ту за некога. То ми је био подстрек за све.
Какав је осећај кад завршиш с послом, одеш кући, легнеш да спаваш - колико са собом носиш туђе проблеме и муке? Колико те посао оптерећује, а колико те испуњава и чини срећном јер си некоме помогла?
- Испуњава ме, али у неким ситуацијама, када видим да нема неког видљивог резултата а уложено је толико труда и напора, ту се мало повучем и буде ми на неки начин криво, мислим да треба још више да радим јер не знам да ли је проблем у мени или особама са којима радим. Некада се деси таква ситуација, али најмањи помак је, нарочито у нашој струци, велики подстрек за све.
На кој начин се опушташ? Шта ти је вентил?
- Волим да будем са друштвом. Имам блиске колегинице које су из исте струке и ако имамо неки проблем, онда размењујемо искуства и бодримо једна другу. Волим да одем кући на село, опушта ме кад сам тамо, та атмосфера без гужве и фрке.
На који начин те доживљава оклолина - породица, другари,...? Да ли те гледају као хероину?
- Можда да, на неки начин. Увек знају да могу на мене да се ослоне. Увек сам ја та која све организује, којој се јављају, ко је вођа групе, ко се залаже за друге и знају да имају сигурност. Хватам се у коштац са свим проблемима. Исто тако се и код куће некад дешава. Имам старијег брата, али у неким моментима ја испадам старија. Увек цени моје мишљење и треба му да чује нешто од мене. Драго ми је да могу и њему да допринесем иако нисмо из истог посла. Он се бави пољопривредом, што и мене привлачи на неки начин, и увек сам размишљала да повежем његов и мој посао. Увек ме је занимало како могу да спојим дефектологију и пољопривреду.
На који начин би то реализовала?
- Размишљам о социјалном предузетништву, органској производњи и како особе са инвалидитетом да укључимо у то. Код нас је још увек тај модел социјалног предузетништва није заживео и још увек се чекају одобрења. Мислим да би ту било простора за рад.
Осврнула бих се још мало на то да си ти другима подршка. Колика је одговорност бити увек неко на кога свако може да се ослони?
- Па, у неким ситуацијама и мени дође „жута минута” и размишљам коме ја да се окренем. Није да нема таквих људи, то су углавном ти исит којима ја помажем, само што они нису то препознали у себи и не знају како да покажу, како некоме да помогну.
Шта би, онда, поручила младима?
- Поручила бих својим вршњацима, а и свим младима, да треба што више да активно учествују у било ком облику активизма и да, кроз заједничко умрежавање и спровођење одређених пројеката, унапреде квалитет живота младих, стекну компетенције и слично. Једни другима треба да будемо узори. То је оно на чему ћу, заједно са члановима Удружења „Живот као инспирација”, и радити.
Л. Радловачки
