Обрни-окрени, без много чега данашњи човек не може да замисли своје бивствовање на Земљи, али култура, илити уметност, увек мора наћи начин да се избори и опстане, најпре уз нашу помоћ.
Како би употпуниле културну понуду на интернетском небу, пре седам година су студенткиње Српске књижевности одлучиле да покрену онлајн часопис КУЛТ као простор за изражавање и информисање о књижевности и свим њеним аспектима. С временом се он проширио и обухватио нове рубрике из света уметности, о чему, наравно, можете више сазнати директно на њиховом сајту casopiskult.com.
О свему наведеном овог петка причали смо са Миленом Кулић, родом из Бачког Доброг Поља, једном од оснивачица КУЛТ-а, која је тренутно на докторским студијама Српске књижевности, завршавајући дисертацију „Теоријско-критичка мисао Слободана Селенића о позоришту”.
– Иако седам година није неки јубилеј, ми га обележавамо као заиста велик и битан датум. Да је дете, сад би кренуло у први разред, знаш. Наше дете, наш КУЛТ. Када смо биле друга-трећа година Српске књижевности, из потребе да створимо простор за нашу реч, без цензурисања, без препрека у проучавању српске књижевности, покренуле смо часопис. Јер, улавном када смо студенти, ми се бавимо српском књижевношћу, у мом случају то је била позоришна критика, али нажалост немамо простора да објавимо текстове и направимо прве кораке у изучавању српске књижевности. Тако смо одлучиле да га направимо саме за себе. То је почело као нека студентска идеја или што би моја менторка рекла: „Не зна дете шта је сто кила, ухвати па носи.” Веома брзо је то прешло границе студентске идеје, па су за КУЛТ писали и професори нашег факултета и професори из Београда, Крагујевца, Ниша... С временом смо основали низ других рубрика, па су се укључили и уметници, редитељи, глумци, фотографи и новинари из многих области и почели да пишу за нас, тако да данас бројимо око хиљаду сарадника. Објавили смо више од 2.500 текстова и имали низ догађаја, промоција, тако да смо поносни на нашу малу базу коју чине млади људи, спремни да се баве културом на избиљан начин. Ето, укратко...
То ваше седмогодишње дете ме асоцира на неког књижевног Шелдона, треба да крене у први разред основне, а већ је на пола студија...
– Поносни смо што су многи данас награђивани песници, моје генерације или мало старији, своје прве стихове објавили баш код нас. Тако су и аутори своје прве есеје, научне радове, објавили баш у КУЛТ-у, а данас се озбиљно баве науком и пишу за часописе који су много више рангирани и имају много већи историјско-културни значај од нас. Некако желим да верујем да је КУЛТ утицао тако да уз љубав и бављење нечим из љубави можемо да напредујемо.
То све делује као врло храбар потез. Јесте ли могли помислити да ћете имати овакав спектар свега и свачега?
– Када је млад и када ради нешто што воли, човек углавном има снове мало веће од стварности. Сањали смо нешто што тада није било реално, а управо сада се дешава. Дакле, с временом, кроз живот, нама често одсеку та крила, али ми смо тада веровали да врло лако можемо да трајемо и да имамо неки утицај на бар малу групу људи која се окупила око нас. Срећни смо што је та група људи сада велика и што можемо да утичемо. Схватамо да није лако трајати, а да не упаднемо у неку рупу.
Ваша тема је врло специфична и јасна вам је циљна група, иако би било пожељно да се сви заинтересују за оно што радите, али без обзира на то, и пре седам година је мање-више ко је хтео могао да покрене неки портал. Колико је у том смислу било изазовно пробити се и стићи до циљне групе? Колико сам схватила, ви сте имали ту предност да су вас од старта подржали професори и тиме вам дали кредибилитет, стајали су уз вас. Али свеједно, како је изгледало то пробијање?
– Тако је, имали смо од почетка подршку неких професора, иако никада нисмо били под кровом институције Филозофског факултета. То је био индивидуалан процес који је започео с идејом да створимо часопис као нешто што ће трајати. Друштвене мреже су нам много помогле у томе и то је једна од предности електронских медија. Дакле, наш часопис и сада чита 3.000 људи дневно, а то у штампаној форми не бисмо могли да постигнемо. Прихватили смо све предности нашег времена и свега онога што наше генерације доносе. Човек треба да се заинтересује за све добро што друштвене мреже могу да донесу... Схватили смо да ћемо, ако будемо штампали наш часопис, имати максимално 300 примерака.
Тих година је настајало доста портала на сличне теме. Шта је све подразумевало тај процес пробијања? Кад би сад неко хтео да покрене неку своју причу, шта би му саветовала?
– Да изгради један леп и пријатељски однос са својим сарадницима, са свима који пишу за часопис, јер то је нешто о чему заиста водимо рачуна од самог почетка. Јер, људи који прихвате КУЛТ као нешто своје увек се враћају. И после седам година, наши први сарадници и данас су ту и говориће на нашем рођендану.
Вама је то као породица...
– Тако је!
И имате људе који воле да раде то што раде, самим тим се и труде...
– Управо тако, самим тим желе да буду део нечега што је и њихово. И покушавамо да скренемо пажњу на то да нам је сваки сарадник важан. Веома је важно и то што од самог почетка има доста портала које би неки сматрали нашом конкуренцијом, али ми смо чак и са њима покушавали да заједно радимо на пољу културе. Кад се ради тако, искрено, без калкулисања ко је бољи или има више прегледа, онда је лако трајати. Ми јесмо правили и неке мале паузе, јер иначе свакодневно објављујемо текстове, па се деси да двадесетак дана, услед неких обавеза, не објавимо ништа, али то није била сметња за наше читаоце. И то је оно што је важно. Није лако трајати, али је најлепша ствар, јер кроз то трајање и то искуство можемо да видимо где смо. Тако се гради нека врста ауторитета у том свету.
Споменула си колико вас људи на дневном нивоу чита, али ме занима и колико је младих међу њима, као и шта највише воле да читају.
– Највећи проценат наших сарадника и читалаца су млади људи. Ако говоримо о свету књижевности, ту је рубрика „CarteDiem”, где објављујемо есејистику и приказе, и то је нешто што је веома интересантно, посебно студентима друштвено-хуманистичких наука који читају и прате токове савремене књижевности и желе да дају неки свој суд о томе. Дакле, то је једна од можда најпопуларнијих рубрика код нас.
Сви воле да буду критичари...
– Или сви воле да покушају, па да виде где се налазе у том свету. Имамо рубрику која је посвећена филму „Објектив” и мени омиљену „Театроманију”, мада то не би требало да кажем, која је посвећена позоришту и позоришној критици, затим рубрике где објављујемо интервјуе, па „Ритам” која прати музичке токове... Више пута смо се изненадили зашто је нека тема пропраћена више од очекиваног. Али мислим да, када је у питању добар текст, наиђе на добре реакције. Кад си ме питала о генерацијама, имамо рубрику „Гимназијум”. То је можда најмлађа рубрика, где објављујемо радове средњошколаца, углавном завршних година гимназија, попут есејистичких радова и прича, и веома се обрадујемо кад видимо баш младе људе који се баве тиме.
То све охрабрује јер се чини да млади граде свет у ком ће бити места и за културу.
– Да, да, тако је. Слажем се.
Како ћете обележити рођендан?
– Прославићемо га у књижари „Зенит” (Његошева 24), 4. априла од 19 часова. Ту ће говорити пријатељи КУЛТ-а Маријана Јелисавчић, Јелена Марићевић Балаћ, Младен Милосављевић и Мирослав Алексић, а програм ће водити Весна Фаркаш. И ја ћу говорити! Позивам све да дођу и прославе с нама рођендан.
Леа Радловачки
