Директорка је успешне новосадске ИТ компаније “Саинт Ди&Цо, која се састоји из два дела. Први је у вези са услужним програмирањем апликација, вебсајтова или креирање софтверских решења. Други део чине апликације за угоститељске објекте које их повезују са њиховим дистрибутерима и омогућава им да на лак, брз и ефикасан начин поруче све што им је потребно. Недавно је поводом обележавања 103. године постојања Привредне коморе Војовдине проглашена за привредницу године, а 2020. је понела и признање “Жена змај”, у категорији за извозно оријентисану фирму, које сваке године најуспешнијим предузетницама у Србији додељује Удружење пословних жена Србије.
Свака је награда како Драгана каже за “Дневник“ за њу мотивација да иде даље, али и врста подршке у моментима када не иде баш све по плану.
- Награде баш и нису честе и када се догоде веома охрабрују и онда знате да сте на добром путу - каже наша саговорница.
Новосадску комапнију је основала 2013. године као паушалну агенцију, да би 2015. прерасла у д.о.о. како и данас послује.
- Прве предузетничке воде сам препознала у току студирања, и некако сам се истицала у лидерским вештинама, организацији тимова и трудила сам се да даље развијам те вештине. Ту сам препознала да могу да допринесем у предузетништву, у самој академској каријери, јер сам била асистент на факутлету. Као софтвер инжењер ми је то више пристајало, а електротехника као струка се просто наметнула због љубави према математици, физици, информатици, наукама које су ми биле значајне још током детињства. Током факулета сам схватила да ће програмирање бити једна одскочна даска за оно што желим да постигнем. У раду са другим компанијама сам схватила да је мој карактер “пругушен” и да може да се испољи много више уколико имам свој дан 24 сата на располагању. То се тако склопило и када схватите ко сте, научите још нештоо себи и донесете одлуку да је то оно што вас испуњава - рекла је за “Дневник” Чалија.
На почетку јој је било доста тешко, а нерадо прича и о предрасудама са којима се суочавала али су и те како присутне и у овој области пословања. - Неко би рекао да сам исхитрено донела одлуку, да сам од сутра предузетник и да имам фирму. У том моменту нисам имала клијента нити организован тим, а ни нешто на видику што може да се деси. Имала сам минималну уштеђевину с којом сам могла да располажем за свакодневни живот, док се не намести неки посао. У том моменту је било јако тешко. Нерадо причам о тим предрасудама, јер не желим да кажем да је то главни разлог да неки почетак буде тежак, али је свакако нешто што утиче на вас. Испред вас се представи да је табу тема бити бити жена из софтвреске индустрије и показати клијентима и тржишту да ви можете остварити пројекте као мушкарци, да можете имати сјајан тим и да можете да их организујете. Ми жене имамо такве могућности и за организацију и за вођење људи, па и за едукацију смо и то је оно што је у софтверским компанијама битно. Треба неко ко ће бринути о тиму, слушати их, ко ће им помоћи да буду што бољи - казала је Чалија.
Основала је фирму у Великој Британији, а раније је живела на релацији Лондон - Србија. Почетком епидемије короне, вратила се за Србију, али није стала са својим пословањем.
-Тешко је отворити фирму у Великој Британији, поготово за неког ко није из државе Европске уније. Добила сам визу за таленте, а таквих се додељује 200 годишње. То није баш лако, нити често и то истичем као још један успех. Та виза ми је омогућила да оснујем фирму. Треба доста логистике, енергије и новца, али није немогуће - каже Чалија.
У последње време каже да примећује доста иницијатве од стране разних организација, великих компанија, па чак и власти да се развије стартап сцена у Србији и да се млади мотивишу да буду део ње. То је процес који захтева времена, као и сваки други и она би каже волела да заживи.
Слађана Аничић Илић
