Тешко је поверовати да, у тренутку када је на евиденцији незапослених у Србији 618.827 незапослених, компаније које послује у Србији муку муче с проналаском радне снаге.
Ако се уз то дода да је српска радна снага јефтина, а често се тврди и квалитетна, онда су подаци добијени у том новом истраживању за још већу бригу.
Поготово уколико се погледа која су занимања компанија морале да траже у иностранству, и то у тренутку када је од укупног броја незапослених у Србији више од половине – 343.728 – без квалификација или с трећим степеном квалификације, односно лица која су се могла додатно обучити за неко од дефицитарних занимања које компаније, и домаће и стране, последњих година траже.
Јер, истраживање показује да су извозно оријентисаним компанијама прошле године највише недостајали мајстори разних врста, али и ИТ програмери, инжењери и оперативци за послове на електроенергетским и гасним инсталацијама.
Директор Мреже за пословну подршку Драгољуб Рајић објаснио је да су прошле године компаније кадрове увозиле у проценту од 30,5 одсто, што је 17 одсто више него годину раније, када је из иностранства ангажовано 13,5 одсто радне снаге за домаће компаније.
Кадрове који су им недостајали послодавци који послују у Србији доводили су из Хрватске, Румуније, Словеније, Бугарске, БиХ, Македоније, Мађарске, Словачке, Чешке, Молдавије, Естоније, Италије и Грчке.
То значи да близу трећине компанија у Србији водећих по економским резултатима има потребу да увози радну снагу, објаснио је Рајић.
Према његовим речима, сви испитани су током прошле године имали константну потребу за кадровима: 54,5 одсто испитаних навело је да је имало стални проблем с недостатском квалитетно профилисаних кадрова, а 22,9 одсто повремено, док се 19,7 одсто није жалило на квалитет српске радне снаге.
Само током прошлог месеца од Националне службе за запошљавање тражено је 264 шивача конфекције, 210 шивача текстила, по 90 бравара и прелца.
Било је потребно и 74 металостругара, 49 тапетара, 45 столара, 40 пекара, 39 ауто-механичара, 50 послужилаца постројења за производњу каблова и подводника, 164 електроинсталатера, 115 кувара, 43 обрађивача метала...
За све њих тражено је од првог до трећег степена стручне спреме, а таквих је више од половина укупног броја незапослених у Србији.
Трећина испитаних компанија навела је да им недостају занатски кадрови који су способни да раде на модерним машинама, а 16,4 одсто њих пожалило се да им недостају кадрови за обављање једноставних незанатских послова у продаји, транспорту, за извршавање административно-техничких послова.
За пет одсто компанија недостајали су кадрови свих профила, односно од неквалификованих до висококвалификованих.
Рајићу такви резултати добијени у истраживању нису ништа „ново” или неочекивано.
Он истиче да су добре занатлије отишле из Србије, а да су на тржишту незапослених остали они који немају довољно знања или нису заинтересовани да усвоје друга знања и занимања.
Да ће нешто морати да се мења и да ће управо они који су се пријавили на евиденцију незапослених с нижим степеном квалификације морати своју судбину узети у своје руке и почети да се обучавају или преквалификују за занимања која Србији недостају, говори и закључак из поменутог истраживања да компаније, због увоза радне снаге и немогућности да је нађу на српском тржишту, наводе да су због тога на ивици опстанка и да је њихово пословање угрожено.
У истраживању су компаније које су успеле да нађу одговарајуће кадрове у Србији навеле да их брзо „губе” јер им из конкуретних фирми са сличним потребама преузимају раднике, дајући им нешто веће плате.
Много се очекује и од Закона о дуалном образовању, према којем ће компаније и образовне установе радити на образовању кадрова који су потребни, али за то ће требати време, а послови не могу да чекају.
Љ. Малешевић
