Исто тако нам је и у региону где су нам плате и пензије најмање, тако да је не само дошло време, већ су и прошли сви изговори да још “не може” и “треба још сачекати” . Последњи је тренутак да почнемо говорити о позитивним стопама раста јер је свима јасно да нема раста БДП и привредног опоравка без потрошње, а ако радник нема шта да троши, онда нема шта ни да доприноси расту. Најмање пет до шест одсто плате морају порасти, а да би се исправиле неке раније неправилности одређених сектора та повећања морају бити и већа.
Свима онима који причају да још “нисмо зрели” за веће плате и пензије јер и даље имамо буyетски дефицит одговорио бих да овде све касни, па и чињеница да се у целом свету све мења па и то да прековремени пад зарада и пензија обара потрошњу, а самим тим и ПДВ, што за последицу има лоше економске резултате и прикива привреду на стагнатни ниво развоја. Ако је то свим светским економистима јасно, онда не видим где је проблем код наших стручњака. Па чак и када власт говори о нужности и оправданости повећања зарада изгледа да ни они не схватају промене које су у тренду и које говоре супротно од онога што се овде ради.
Поглавље 19. је сада у фази коментара израде Акционог програма, који је нека врста “поправног” испита, а део њега јесте и социјални дијалог. То је тешко Поглавље због тешких задатака, а оно што је увек лоше било процењено у извештајима Европске комисије јесте стање социјалног дијалога у Србији. Социјални дијалог код нас је глава без удова, јер постоји само СЕС Србије и Војводине и фиктивно постојећи још једино 17-18 који не функционишу. Нити се на СЕС-у кључни закони разматрају, јер се већина њих доноси по хитној процедури, нити ту седе сви који су битни за одлучивање о односу света рада и света капитала. Не разговара се о свему битном и у разговору не одлучују они који се питају.
Оно чега се “паметан стиди, будала се поноси”, па тако и када је реч о нашем рекламирању јефтине, а квалификоване радне снаге. Наравно да је то за инвеститоре предност ако у некој држави могу да добију јефтину радну снагу, а при том обучену - јер нису они ни против високообразованих уколико их могу добити за минималац. С друге стране, наша држава учествује у “трци” са земљама региона које се такмиче која ће понудити јефтинију радну снагу и боље услове како би привукли инвеститоре. Међутим, истраживања показују да цена радне снаге није једини одлучујући услов, јер инвестори исто тако размишљају и о пословном окружењу, корумпираности јавне администрације, њеној ефикасности и о (не)постојању чврстог антимонополског законодавства.
Поверење у синдикате је у огромном дефициту и нека врста наше мисије је да повећамо то поверење. Нико од радника од нас не тражи објашњење зашто је овде тако јефтина радна снага у односу на друге државе које су далеко испред, али немамо довољно енергије и снаге да кажемо зашто смо се нашли у овој позицији. То је последица разарања и свега онога што смо преживели у протекле две и по деценије: руинирана привреда, технолошка заосталост и изгубљена тржишта. Онда смо улетели у поразни неолиберални образац у којем су се радници изгубили. Радници морају да виде да ће неко за оно што нам се догодило и што је довело да буду овде где данас јесу и кривично одговара.
Синдикат страшно цени друштвено коректне послодавце који поштују законе и ову државу у којој зарађују профит. Сасвим је сигурно да постоје послодавци који запошљавају и којима је важно да радници добро и задовољно раде, јер онда је и њима боље. Дакле, постоје и такве газде, али постоје и оне друге које ништа не поштују и којима ништа осим зараде није важно. Много је теже бити синдикално присутан у приватном него јавном сектору, али није немогуће. Ушли смо у неке приватне фирме иако то нико није веровао, али и радници нам морају помоћи. Да су они спремни да помогну не би се догодило да “Гоша” из Смедеревске Паланке неколико година не плаћа доприносе и исплаћује плате и буде изван синдикалне јавности, а да тек онда када то несрећни радник плати животом сви са тим јадним стањем буду упознати и згранути. Не сме се чекати да “све пукне” да да тек онда сви реагујемо. Без притиска јавности , синдикати немају довољно снаге да се изборе за поштовање радника. Државне службе, инспекције рада, интерна јавност, ресорно министарство ... сви они морају реаговати ако неко не поштује радника, био он домаћи или страни инвеститор.
