Зна се прецизно ко је за које послове задужен и ко шта ради, а Моника у својим свескама води о свему прецизну евиденцију: поименично ко је на којим пословима радио, од сетве расада, расађивања, окопавања усева и заламања цветова, па до бербе, док Ладислав бележи урађено на хемијској заштити усева, када и коју њиву је опрскао, до када је каренца и када може у бербу.
- Папир мора све да трпи, јер када имаш пуно обавеза не можеш све памтити. Води се рачуна и о трошковима, издацима за радну сезонску радну снагу. Ове сезоне у расађивању дувана сатница је износила 350 динара. Брање дувана плаћа се на норму, да се у току јутра набере за попуну сушаре. Ми имамо све сушаре од 60 рамова и када се толико набере иде се кући. Прошле сезоне су ангажовани берачи зарађивали 2.500 динара, а носачи и они који пуне рамове листом зарађују више - прецизира Моника Петрус.
У производњи дувана породица Петрус се сврстава међу рекордере, јер у сувом ратарењу остварује у просеку принос изнад 2,4 тоне по хектару, а једне сезоне принос сувог жутог листа је досегао 3,1 тону по хектару. Добар производни биланс зна да поквари туча града, што се десило на свим њивама прошле сезоне, али без обзира на повремене потешкоће, породици Петрус се сав свет и живот се врти око дувана.
- Удала сам се у породицу која се трећу сезону бавила производњом дувана , а стицајем околности сам се претходне године и упознала са супругом Ладиславом, када сам била у проводу и он био у потрази за сезонским радницима па сам се понудила да се прикључим берби. То ми је био први сусрет са дуваном, док смо се још забављали, а када сам се удала већ следеће сезоне научила сам све послове - испричала је Моника Петрус.
Додала је да су њен сада већ покојни свекар Јанко и свекрва Јулка, уствари и ушли у узгој дувана јер је Ладислав био незапослен, па су им помогли тако што су сву зараду улагали у подизање нове породичне куће да се одвоје.
- Када смо се одвојили у посебно домаћинство ми смо радили три, а Ладиславови родитељи две сушаре, па су они по пензионисању нама препустили њихове сушаре. На тај начин смо могли да организујемо посао да шест дана у недељи имамо бербу и испуњен циклус у производњи, а недељом одмарамо и због нас и због сезонских радника - појаснила је у улози портпарола породице Моника Петрус.
Најинтензивнији послови су када се у току лета, месец и по до два месеца, сударе обавезе на сечи цвета и заштити, редукцији заперака, берби и сортирању осушеног листа, па у том периоду су ангажоване четири екипе.
Раме уз раме са сезонцима
Моника указује да је најтежи посао са људима које треба окупити, али додаје да на срећу, још увек успевају да сезонце могу да нађу у Ердевику.
- Имамо екипу која је две деценије са нама у овом послу, а један радник је од првог дана са нама већ 24. сезону. Мислим да у томе успевамо јер смо увек и сви ми из породице заједно радимо с њима, раме уз раме, шта год да се ради. Муж са својом екипом обавља бербу, а ја имам своју екипу жена за сортирање и паковање дувана и заједно радим с њима, тако да смо уствари сви једна велика породица. Код нас се осећају као код куће, јер када заједно раднимо можемо да их разумемо, када смо у његовој кожи - каже Моника Петрус.
Моники и Ладиславу драгоцена подршка су ћерке Јана и Андреа и син Јулијан, који помажу када им обавезе на факултету, средњој и основној школи дозвољавају, а као члан породице је стално запослени радник Денис Марчок.
- Може се рећи да смо се од производње дувана скућили, иако је у питању производња која изискује доста улагања, трошкова за сезонску радну снагу и енергију за сушење листа. За сушење дувана у сушарама које су у нашем дворишту користимо пелет, а две сушаре код свекрве су на плин. Претходне две сезоне када због короне нису ишла у школу деца су нам помагала и хоће да раде, па уз стално запосленог радника Дениса, послове на заснивању и неговању расада углавном обављамо сами, док нам већ за расађивање треба више радника. Код расађивања прво расађујемо ранију сорту, па увек правимо малу паузу, да нам за бербу све не приспе у исто време- каже Моникас Петрус.
Породица Петрус од када је почела да се бави производњом дувана 1999. године, сарадњу је започела са Дуванском индустријом Сента и након што је фабрика из приватизације наставила пословање у власништву компаније Јапан тобако интернешнел (ЈТИ).
- Производња дувана је пре била много уноснија и било је веће зараде, а како је компанија ЈТИ светска фирма ради се по строгим стандардима, што изискује ангажовања више радне снаге, повећани су трошкови па се и зарада смањује. Обавезе су велике у овој захтевној производњи, али нешто се мора радити. Дође нам некада и „жута минута“, па размишљамо да одустанемо, али све што нас оптерећује у овом послу брзо се заборави па настављамо даље. Да нема зараде не би радили. Некако смо се саживели са производњом дувана и научили то да радимо, а у односу на другу производњу добро је што се уговара за сигурног откупљивача који испуњава преузете обавезе, од заснивања расада, стручне подршке до откупа дувана. Трудимо се да испоштујемо све што се од нас очекује, да би произвели дуван што бољег квалитета, а они се труде да испоштују нас - истиче Моника.
Милорад Митровић
