Уколико се остваре Арсићева очекивања, пасуља ће имати више од 25 тона, а има већ уговорене купце. Додуше, не за сву количину, али довољну да без стрепње чека нови род. Тај повртар планира да догодине дуплира производњу и да, уместо соје, наредног пролећа посеје пасуљ на 36 јутара.
Домаће купце намере младог повртара охрабрују јер ће, бар они из околине Темерина и Новог Сада, бити у прилици да купују домаћи род у великим маркетима с којима је Арсић уговорио продају, пошто је познато да једемо пасуљ из Киргизије, Аргентине, Кине…
Лане је, каже Арсић, имао пасуља на 7,5 јутара па је због зараде у априлу повећао сетву више од два пута.
Откупна цена на велико за килограм пасуља је око 250 динара, с тим што треба навести, наглашава, да су и трошкови производње велики, а то су енергенти, гориво и вода, семе и хемијски препарати.
Свега 827 хектара у Војводини
Професор на Пољопривредном факултету у Новом Саду др Жарко Илин каже да планови младих људи могу домаћем повртарству донети бољитак у погледу веће производње и смањења увоза, али да у томе држава треба да подстакне напоре младих.
– У покрајини се пасуљ гаји на свега 827 хектара и произведе се око 1.170 тона, а у целој Србији заузима 9.112 хектара и добије род од 11.400 тона. По глави становника долази 1,6 килограм пасуљ, што је готово упола мање од потреба домаћег становништва – наводи проф. др Илин.
Производња пасуља, подвлачи, опада годишње по стопи од 20,6 одсто, а у Србији 21 одсто.
– Решење је у повећању субвенција, сејању сертификованог семена, заштити од бактериозе и обавезном наводњавању, што би удвостручило род на истим површинама – објашњава он.
– Проналазим бизнис у пасуљу, премда производим и кромпир, лук и купус, али се помало бавим и ратарством, јер имам и нешто посејане соје. Али сојом се нећу више бавити јер је пасуљ исплативији – каже Арсић. – Посејао сам канадски харибек пасуљ, и домаћи градиштанац. Харибек је увозно семе, које даје принос од 1,8 тону по јутру, а семе гарадиштанца сам купио у Банатском Карађорђеву
Арсић обрађује 60 јутара и више од половине њива је под заливним системом јер без воде, наглашава, нема ратарства, а поготово нема пасуља. У послу му не помажу родитељи, који се баве другим занимањем, већ деда, чије савете упија, али истовремено слуша и професоре из Средње пољопривредне школе у Футогу, коју је завршио, и оне с Пољопривредног факултета у Новом Саду.
– Земљи не треба газда већ радника – вели Арсић па настоји да аутоматизује производњу, тако ће, истиче, и брати пасуљ, комбајном који је купио. – Од Покрајине сам добио новац за заливни систем, а од Републике за плуг.
Арсић се хвали да је на њиви од своје 12. године.
– Не кајем се, и не жалим се – истиче.
З. Делић
