Оф-шор компаније цеде нас већ 25 година

– има регистрацију у неком пореском рају и да ли се власници и фирме које послују овде али не плаћају порезе Србији, могу контролисати.Чланица Савета за борбу против корупције Мирослава Миленовић објашњава за „Дневник” да су оф-шор дестинације познате по томе што су погодне за скривање, како порекла капитала, тако и власника који њиме управља или га поседује.

– Пословање на оф-шор дестинација такође омогућава да се од очију пореских органа склоне одређени приходи на које би иначе били обавезни да овде плате порез – истиче Мирослава Миленовић. – Ретко када се иде на оф-шор дестинације и излаже одређеним трошковима само ради жеље да се има нека фирма негде у иностранству. Дакле, то се ради због пореза, скривања порекла капитала или скривања власништва.



Наша саговорница тврди да државни органи добро знају која фирма послује на оф-шор дестинацији, као и ко су власници који су тамо регистровали компанију.

– Држава апсолутно може утврдити токове новца који излази из државе према оф-шор дестинацијама или који овде улази с тих места. Јер, једнако је опасан и један и други траг. Када новац излази према оф-шор дестинацијама, то указује на одеђени одлив капитала преко увећаних фактура и преко правних послова.

Кад имамо прилив с оф-шор дестинација – најчешће је то код приватизација, када имамо уплив фактички прљавог капитала и покушај прања новца на нашој територији. И једно и друго су наши органи способни да виде и забележе. Чак у закону имамо одређене порезе који се успостављају, односно колико се плаћају одређене услуге према оф-шор дестинацијама. Међутим, овде се ради и о много озбиљнијим стварима када се догађају мултипреноси новца – када ми нисмо прва дестинација – новац излази или одлази из државе – каже Мирослава Миленовић.



– Некима у држави заправо није важно – па чак и ако знају и имају податке – да о пословању српским компанија на оф-шор дестинацијама обавесте јавност, онда би она озбиљно схватила налазе Савета за борбу против корупције о 24 спорне приватизације – напомиње саговорница. – Јер, у тим извештајима налазе се и подаци о многим српским фирмама које послују на оф-шор дестинацијама или су паре од приватизације тамо завршиле. У већини од 24 спорне приватизације биле су укључене неке фирме као оф-шор дестинација и тачно се могло утврдити где су новци завршили или одакле су стигли.



Привредници, наравно, потежу за свим облицима пореске оптимизације, и то само по себи није кривично дело. Међутим, разлика између пореске оптимизације и пореске утаје је врло танана и на нашим државним органима је да покажу способност могу ли то да процесуирају. До данас и за огромне финансијске трансакције, где је било велике диспропорције између прихода и имовине, наши државни органи показали су се крајње неспособним да то изведу до краја.

То је зато што смо ми друштво које је огрезло у корупцију, па самим тим ни „цветање” оф-шор компанија није ништа ново. Ваља подсетити на то да је то држава увела деведесетих година прошлог века, када је свој буyет – пензиони и здравствени фонд – изнела на Кипар. Ми смо, заправо, 25 године, од санкција до демократских промена, од саме државе учили како се капитал избацује напоље.



Љ. Малешевић

 

Није страшно бити саветник, али је битно чији



– У сваком случају, није кривично дело само по себи имати компанију негде на оф-шор дестинацији, али јесте питање шта с њом радити – наглашава наша саговорница. – Није страшно бити консулант или саветник неког ко послује преко оф-шор дестинација, али је питање кога саветујете, да ли саветујете пристојан свет или саветујете оне с друге стране закона.