У Србији има око 5.000 заштићених станара

Случај породица Петровић у Његошвој улици у Београду, која је крајем прошле недеље исељена из стана, отворио је питање такозваних заштићених станара, којих у Србији има неколико хиљада.
1
Фото: Dnevnik.rs

Већ дужи низ година знало се да ће то питање кад-тад доћи на дневни ред и да ће наићи на неразумевање јавности иако су законски акти прецизни и јасни и до танчина регулишу питање, како оних заштићених станара који су претходних деценија успели да откупе станове у којима живе иако су они државни или имају претходног власника, тако и оних који их нису могли откупити али су имали право да у њима живе до смрти. Ти станови, који претходних деценија нису откупљени, не могу се ни наслеђивати па самим тим, након смрти корисника којима су они дати на коришћење њихови потомци или родбина не могу наставити да живе у њима, већ се они враћају правом власнику. За разлику од њих, заштићеним станарима који су претходних година откупили станове иако они имају правог власника, држава има обавезу да обезбеди стан за расељавање у случају да се онај на којем су стекли станарско право враћа правом власнику, а и њихови наследници имају право да наставе да га користе.  

10 година за решење дато општинама

Мајка Добриле Петровић Бранислава била је такозвани заштићени станар и онда није могла да откупи стан па се тако нашла на удару новог Закона о становању и одржавању зграда, који је усвојен 23. децембра прошле године и у којем се решава и питање такозваних заштићених станара.

По достављним подацима, у Србији је било 3.508 станова у својини грађана и задужбинама у којима станују закупци на неодређено време. Пошто нису све локалне самоуправе Министаству доставиле податке, процењено је да држава мора да врати око 5.000 станова, односно да реши стамбено питање за грађане који живе у толиком броју стамбених јединица.

2 неплаћена закупа довољно за раскид уговора

По објашњењу које је „Дневник” добио из Министарства грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре, одредбе новог Закона о становању односе се искључиво на закупце на неодређено време који су тај статус стекли на основу стеченог статуса станарског права у становима грађана или задужбинама у складу с претходним стамбеним законима. Важно је истаћи да садашњи закупац стана на неодређено време у својини грађана, задужбина и фондација и после ступања на снагу новог Закона о становању може наставити да користи закуп на неодређено време, али му такође може бити донето решење о исељењу под условом да му је локална самоуправа обезбедила други стан. Међутим, након доношења Закона о становању, за коришћење стана у закупу на неодређено време заштићени станари морају власнику стана плаћати месечну закупнину која се обрачунава множењем вредности стана на који се плаћа порез на имовину коефицијентом 0,00175 коју обрачунава надлежни орган општине. Уколико месечни закуп стана не плати два пута у било којем периоду закупа, сматраће се да је уговор раскинут.

У одговору Министаства грађевинарства „Дневнику” објашњено је да се новим правилима приступа решавању проблема који датира из 1945–1946. године, на начин да се закупцима који су стекли право на закуп на неодређено време у становима грађана, задужбина и фондација, понуди други одговарајући стан за пресељење. Такво решење се предлаже због тога што се тим лицима не може одузети већ стечено право, као и зато да се они у праву изједначе с осталим закупцима на неодређено време станова у јавној својини који су имали право на откуп тих станова. По објашњењу Агенције за реституцију, конкретно исељавање породице Петровић на Врчару у Београду нема везе с њеним решењем, односно није реч о стану који се враћа старом власнику на основу решења о реституцији, већ је реч о решењу другог државног органа, односно о стану који је јавна својина или је реч о задужбини или фондацији.


Право првенства за старије од 60 година

Право првенства за обезбеђивање стана за пресељење има закупац на неодређено време старији од 60 година, док право на обезбеђивање стана од општине у случају смрти закупца на неодређено време, имају и чланови његовог породичног домаћинства под условом да су то својство стекли до 29. јула 1973. године. Новац за изградњу станова за пресељење обезбеђује се половина из буyета Србије, а друга половина из касе општине на чијој територији је стан из којег се обавља пресељење. 


Иначе, најкасније у року од годину од ступања на снагу новог Закона о становању, а то ће бити децембра ове године, општине на чијој територији је стан у својини грађана, задужбина и фондација, има обавезу да донесе програм за обезбеђивање станова у јавној својини за пресељење закупца на неодређено време. Тај стан по структури мора да одговара броју чланова домаћинстава закупаца на неодређено време. Општине на чијој територији су станови из којих се обавља пресељење имају рок од десет година да обезбеде одговарајући стан за пресељење закупцу на неодређено време у својини грађана и то од тренутка када захтев за пресељење поднесе власник. Општине су такође у обавези да најкасније до 21. децембра 2021. године обезбеде стан за пресељење носиоцу станарског права, односно закупцу стана на неодређено време, на стану који се налази у задужбини, односно фондацији која је обновила рад.

Љ. Малешевић

Ja
10.10.2017 • 20:04
Izvinite, novi zakon je malo drugaciji. Pogledajte ga i onda pisite vesti.Naravno da se obezbedjuju stanovi za sve nosioce stanarskih prava odnosno "zasticene stanare", ali nema ogranicenja 1973 i sl.
EUR/RSD 119.1889
Најновије вести