Такав налог држава Србија добила је од суда у Стразбуру по двема најновијим пресудама, једној која је донета у предмету на основу 16 здружених представки некадашњих радника предузећа „Вучје”, „Инкол”, „Електроуниверзал” и „Градитељ”, а другој у предмету на основу 12 представки радника Фабрике резног алата са седиштем у Чачку.
Како се наводи у тим пресудама, које су објављене 27. августа 2019. године, а с тим датумом постале и правоснажне, пре подношења представки Суду у Стразбуру због повреде права на суђење у разумном року, сви радници су се претходно обратили домаћим судовима, који су им признали повреду тог права и по том основу доделили између 100 и 400 евра на име накнаде нематеријалне штете.
Сматрајући да досуђени износи нематеријалне штете нису били довољни, радници су, такође пре подношења представки, поднели жалбе Врховном касационом суду, који их је одбио, док је Уставни суд Србије одлучио да су додељени износи на име одштете – разумни.
Радничка потраживања, као и поменути износи одштете, потом су и исплаћени од надлежних државних органа Србије, па је држава у поступцима пред судом у Стразбзру оспоравала основаност представки.
Међутим, Европски суд за људска права је својим пресудама констатовао да су износи од 100 до 400 евра, које су домаћи судови досудили подносицима представки на име накнаде нематеријалне штете, неодговарајући.
У случајевима против Србије, када правоснажна пресуда донета у радном спору остане неизвршена дуже од пет година, као што је у овом случају, Суд обично додељује 4.700 евра на име нематеријалне штете. С обзиром на веома велики број неизвршених домаћих одлука које се односе на друштвена-државна предузећа, Суд је тај износ смањио на 2.000 евра. При томе такође је узета у обзир економска ситуација у Србији, на коју је указала Влада. Пошто је тај износ већ знатно нижи од оног који би Суд обично доделио у таквим случајевима, сматра се да је сваки нижи износ додељен на домаћем нивоу неразуман, наведено је у пресудама донетим у оба предмета.
Суд у Стразбуру напомиње у пресудама да би могао прихватити нижу домаћу накнаду, уколико се тужена држава Србија „одлучи за свеобухватно решење и пренесе обавезе за све неизвршене домаће одлуке против друштвених/државних предузећа на државу, на основу закона”.
Ј. Јаковљевић
