Затвор у Сремској Митровици обележава 120 година постојања

Изграђен је још 1895. године по наредби аустроугарског цара Фрање Јосифа, као земаљска казнионица, а сада је та зграда споменик културе. Први управник био је др Милан Костић, који је у то време, док је сремским простором владала Аустроугарска, званична документа потписивао ћирилицом.

Завод је сачувао првобитни изглед јер у архитектонском смислу до сада нису обављане никакве интервенције, тако да је и данас лако уочљив ирски систем извршења казне, који се уобличио после ћелијског и прогресивног система. Када се посматра архитектура зграде, уочљив је пенсилванијски стил, који се огледа у пројектовању спољних ћелија, које се наслањају на спољашњи зид објекта, тако да у просторије доприре природна светлност и ваздух.



У затвореном делу затвора су три павиљона за осуђена лица, школа, болница, црква, одмаралиште за осуђена лица, спортски центар и помоћни објекти. Од завршетка Првог светског рата до почетка Другог, Казнено-поправни завод био је у саставу казненог система Краљевине Југославије, а након рата је у систему извршења кривичних санкција СФРЈ, односно Србије.



Затвор у Сремској Митровици имао је бурну историју и на својеврстан начин је сведок историје. Током Првог светског рата у њему је био логор за српске цивиле и заробљене војнике из Србије. Током Другог светског рата био је усташки логор и мучилиште. У њему су робијали Оскар Давичо, Родољуб Чолаковић, Милован Ђилас… У време социјализма и комунизма  међу зидинама тог казамата затворен је био и Борислав Пекић, који је баш у њему започео да пише књигу „Године које су појели скакавци”.



Некада су у том затвору служили политички дисиденти, а данас је другачије. Ту робијају осуђени за класична кривична дела, како они из Србије, тако и из многих држава света. У затвору има више од 2.000 робијаша, мада му је капацитет 1.700 осуђеника. Затворске власти су то решиле тако што су део магацина и осталих просторија преправиле у смештајне просторе. Планира се и градња новог павиљона за 250 затвореника. У затвору робија и око 150 страних држављана, углавном због шверца дроге, тешких саобраћајки и трговине људима.



У архитектонском смислу, данашњи објекти се разликују од некадашњих јер је први намењен за почетну фазу ћелијског, индивидуалног смештаја, док други објекат чини више заједничких просторија већег капацитета, које истовремене представљају просторије за дневни боравак и спаваонице идентичне величине за 80 до 90 осуђеника у свакој. У малим просторијама објекта, првобитно намењеном за изолацију, сада су смештени осуђеници по двојица, тројица или четворица, као и они који издржавају дисциплинску казну упућивања у самицу.



Карактеристично је да се тим просторијама приступа преко галерије, која је на два нивоа. У склопу павиљона су заједничке просторије и канцеларије особља. Трећи објекат, или павиљон, намењен је издржавању казни млађих пунолетних лица и у њему је смештено пријемно одељење. Касније су изграђени објекти полуотвореног и отвореног одељења у лепом природном амбијенту.



Већину потребних производа за исхрану свих затвореника они сами и произведу. Осуђеници привређују и за затвор и за себе. Затвор има фарму с 800 хектара обрадивог земљишта, 224 краве, 250 оваца, 600 свиња, 25 коња липицанера и псе трагаче обучене да пронађу дрогу и мобилне телефоне код посетилаца. У питању су белгијски „малино” овчари и немачки вучјаци. Затвореници раде на њиви, у башти, штали па због тога затвор и функционише по принципу „од њиве до трпезе”. Зараду од индустријског прихода и пољопривреде Завод троши и на одржавање.

 

У оквиру затвора функционишу две привредне јединице. Привредна јединица „Пролеће” бави се туризмом и угоститељством, као и ратарском и сточарском производњом, а у привредној јединици „Дубрава” су металски и дрвни погон, картонажа и штампарија. Затвореници примају месечну плату од 3.000 до 7.000 динара. У склопу затвора је и недавно реновирани хотел „Срем”. Реновирано је 12 соба, комплетне инсталације и спољна фасада, тако да може да буде категорисан с три звездице. Хотел „Срем” је отворен и за грађане.



У оквиру затвора је и хотел „Моравица” у Сокобањи, у којем је неко време боравио српски нобеловац Иво Андрић. Тврди се да је баш у том затворском хотелу започео писање романа „На Дрини ћуприја”, за који је 1961. године добио Нобелову награду.



Љ. Малешевић

 

Селаковић данас на свечаној академији



Министар правде Никола Селаковић посетиће данас Казнено-поправни завод у Сремској Митровици, који обележава 120 година постојања, као и хотел „Срем” у оквиру те установе.

Хотел „Срем” је, како се наводи у најави Министарства, реновиран и поново отворен за грађане после више од две деценије. Селаковић ће након тога, заједно с директором Управе за извршење кривичних санкција Миланом Стевовићем, присуствовати свечаној академији поводом годишњице затвора.