И док су таблоиди у класичном стилу развлачили жртву, правећи од насилника свеца, Твитер заједницу потресла је прича његове бивше девојке која је потврдила да је он насилник, да је прошла кроз исти пакао и да Лидији пружа пуну подршку.
У само три дана на Твитеру је забележено преко 10.000 сведочења жена, али и мушкараца, о насиљу, физичком и сексуалном, које су доживели у животу, а хештег #НисамПријавила постао је најцитиранији последњих дана старе године. И да, у овим причама учествују претежно жене читавог Балкана, јер насиље границе не познаје. До почетка празника на ову тему забележено је скоро 25.000 твитова – од оних исповедних, преко оних са подршком, до увредљивих, на рачун жртве.
Сведочења о батинама, силовањима, покушајима застрашивања, злостављањима у породици од старијих чланова – очева, стричева, комшија, кумова, кућних пријатеља, чак и деце, дижу косу на глави. Не само због насиља којем су жене свакодневно изложене, већ и због осећања кривице које их изједа, али и немогућности да насилника пријаве јер знају да ће бити изложене подсмеху, осуди околине, ниподаштавању полиције (огроман проценат забележио је да је покушао да пријави, али је наишао на отпор полицајаца који су им или рекли да немају физичких доказа или да им то свакако “неће успети” и да иду кући”.
„Систем не верује ни мртвој жени, а камоли живој” – рекла је једна чланица. То потврђују редовни наслови у таблоидној штампи, промовисање насиља у ријалити програмима који се гутају у нашем друштву, и одсуство знања и способности оних који би требало да заштите грађане и грађанке, да идентификују насиље, заштите жртву и казне починиоце.
„#Нисампријавила. Имала сам 15 година. Одбранила сам се некако. Он је данас у затвору због двоструког убиства. Разговарајте са децом. Научите их да могу да вам се повере” – каже једна твитерашица која ни данас родитељима није рекла шта јој се десило у детињству.
Тужна слика стварности на Балкану показала је да починиоци углавном пролазе потпуно некажњено, да жене живе у страху, да многе потраже психолошку помоћ кад више не могу да издрже сопствено осећање кривице, да многе ћуте како би заштитиле чланове породице (родитеље или децу), а многе су ћутале јер нису знале да је то што су доживеле насиље и кажњиво.
Многе жене обрисале су своје твитове, у страху да ће их насилник прочитати и поново их потражити. Неке од њих познате су и популарне, и нису желеле да њихову причу жута штампа и телевизија искористе за поновно провлачење кроз “топлог зеца”. А неке су причу оставиле, у нади да ће подстаћи друге жене да се отворе. Јер, рећи наглас да си био жртва један је од најважнијих корака ка ослобођењу.
„#Нисам пријавила бившег супруга који ме је прво психички малтретирао, а потом физички. Никада ме није ударао на местима где би други могли видети маснице. Шутирао ме је као пса на улици док сам лежала склупчана на поду, држао ми је нож под грлом” – само је једна од написаних исповести. У недељу касно увече уживо су се на Твитеровом Спејсу јављале жене које су прошле насиље, оне које су управо у таквој ситуацији.
„Када пријавиш насилника који ти је уперио пиштољ у слепоочницу па незадовољан количином страха коју је изазвао то уради деци од две године и 15 дана која мирно спавају одеш, а онда те зову његови пријатељи исто тако дивни породични људи утицајни… онда не знаш ни зашто #НисамПријавила”.
„Јесте пријавила. Као да није. Крваву са разваљеном главом увела сам је у Палату правде и полицајац је питао „која је оштећена”. Даље је свуда било исто (доктори, суд). Зато је лакше #НисамПријавила” – сведочи једна твитерашица.
Најпоразнија ствар у читавом овом масовном огољавању душе је нереаговање институција у скоро свакој испричаној причи. Ситуацију додатно погоршава и чињеница да већина жртава и не уме да препозна насиље, те “ситнице” попут хватања за груди и задњицу у средњој школи, развијање технике стајања на ногу штиклом или ципелом трљачу гениталија о њен део тела у препуном аутобусу и вулгарно добацивање на улици и не региструју као вид насиља. Систем заштите је заказао, чему сведочи и број жена смртно страдалих у породичном насиљу. Ове године их је, до 6. децембра, убијена 21, а свака четврта убијена жена претходно се надлежнима обраћала за помоћ. Пре неки дан од насилникове руке, пуштеног на слободу из још увек непознатог разлога, страдале су три жене – његове ћерке и супруга, само дан после гостовања бившег шефа Одсека за сузбијање крвних и сексуалних деликата Жарка Поповића који је, говорећи на ТВ Пинк о случају Тијане Јурић, кривицу за силовање и убиство с починитеља пребацио на жртву.
И министарка у Влади Србије и председница Координационог тела за родну равноправност Зорана Михајловић најавила је формирање јединственог регистра случајева насиља у породици.
- То значи да социјална служба, полиција, судство, апсолутно сви имамо исти регистар насилника и да знамо који су то насилници, где су они, где живе, како се понашају. То јесте сложен процес, то није једноставно све урадити, али ја заиста мислим да мора да се уради - каже министарка Михајловић. Да ли ће ове приче и исповести подстаћи институције система да нешто учине, нарочито сад кад стижу празници, у којима расте број случајева насиља, видећемо. До тада, поручује ежртвама, младим и старим, мушкарцима и женама, да нису сами.
У Аутономном женском центру кажу да је пандемија погоршала ситуацију, те да су у последње две године током пандемије имали три пута већи број позива жена него иначе. Пријаве због насиља у породици су се готово удвостручиле од 2011. до 2020. Али је број осуђених лица мање више остао на истом просечном годишњем нивоу.
Шта недостаје? Водич за медије и институције систем о томе како се понашати кад прича о насиљу дође до њихових ушију, како реаговати, како заштитити жртву и, што је најважније – како обучити раднике да на адекватан начин приступе случају, како не би својим понашањем обесхрабривали жртве, чему сведоче бројни изнети примери. Да се ствари ипак померају с мртве тачке, показују, сем ових храбрих жена које су исповестима кренуле ка исцељењу, и подаци Новинарки против насиља, који казују да је, макар у медијима, проценат именовања жртве пао на 38 посто у 2020. са преко 50 посто, забележених годину дана раније.
Један од твитова под #НисамПријавила био је мој.
Ивана Радоичић
