Тако је те 1983. публика имала прилику да види Бату Животињу како маузером руши немачки авион, али је остала ускраћена за, на филмско платно пренесену, битку у којој је погинуо никада тачно утврђен број „сибираца”, односно ратника совјетске Црвене армије и партизанских бораца НОВЈ, иако се најниже процене крећу од 2.000 до 3.000 погинулих.
Својеврсни парадокс неписаног правила да се Батинска битка, за разлику од пробоја Сремског фронта чија је била стратешка увертира, није превише спомињала, лежи и у чињеници да је управо на месту одржавања овог боја против удружених фашистичких војних снага нацистичког Вермахта, од њих окупиране марионетске фашистичке Мађарске и злочиначке усташке, такозване Независне Државе Хрватске, као први у нетом ослобођеној Југославији никао монументални споменик „Победе”, који и данас из бакље у високо подигнутој левици Нике обасјава дунавски пут лађарима и путницима намерницима. Радом Антуна Августинчића и Драга Галића, касније проширеног целим меморијалним комплексом, доминира статуа Победе (референца на богињу Нику, али и Кип Слободе у луци Њујорка ), откривен је већ колико 1947. али како је у највећој мери био посвећен совјетској браћи по оружју југословенских партизана, раскид нове Југославије и СССР-а тек годину дана касније, бацио је у запећак импресиван споменик постављен на десној обали Дунава, на „Крвавој коти 169”, који у широј околини и дан дањи носи надимак „Јулка”. Тиме је, утисак је, ово величанствено спомен обележје, својевремено презентовано и у њујоршком Музеју модерне уметности (МоМа) у склопу изложбе о споменичком наслеђу социјалистичке Југославије, доживело потпуно идентичну судбину једном другом споменику великог скулптора Августинчића, удаљено тек двадесетак километара од Батине, у Сомбору.
Наиме, мада је словио за убеђеног левичара и припадао кругу тако идеолошки оријентисаних уметника (уосталом био је 1939. и председник Друштва пријатељства СССР-а и Југославије), Августинчићу није сметало да са Галићем 1940. изради сомборски споменик, у марсејском атенатату убијеног краља Александра Карађорђевића, креатора Шестојануарске диктатуре током које су комунисти и њихови симпатизери стављени на „листу за одстрел”, односно забрану рада и њихово утамничење као политичких противника. Уласком мађарских окупационих снага у Бачку, већ годину дана касније, споменик је уклоњен, да би га послератне комунистичке власти претопиле у тополивници у Тополи, док је сам Августинчић у својим званичним референцама (али и званичне апологете великог кипара) овај споменик помињао само као „коњаничку скулптуру”.
Предисторија првог монументалног споменика „нове Југославије” сеже у Августинчићев боравак са делегацијом НОВЈ у Москви, у коју је отишао још у пролеће 1944. не би ли по нацртима Ђорђа Андерејевића Куна дао да се израде ордени за очигледно победничку партизанску војску. Како је из Москве дошао тек по заврштеку рата, у његовим мапама се већ налазио преднацрт споменика Батинске битке, о којој је чуо много тога пошто су у њој најважнију улогу одиграли управо Црвенармејци Трећег украјинског фронта под командом маршала Толбухина, поред Жукова Стаљиновог најомиљенијег војсковође. Ипак, замишљен као својеврсна захвалница совјетској браћи и са идејом да буде експресно изграђен како би га видели и борци Црвене армије који се након слома нацистичке Немачке и демобилизације Дунавом враћају у СССР, његова изградња је првобитно, већ при крају ратних операција 1945. уз обећање Јосипа Броза да ће бити завршен до краја јуна исте године, била поверена извесном совјетском инжињеријском пуковнику, архитекти Фелдману, чије је име, али и биографија, до данас остала тајна.
Припреме за постављање споменика замишљеног као класичног предратног соцреалистичког меморијалног монумента са примесама руске авангарде који би представљао совјетског припадника елитних гардијских јединица такозваних „развијотки” уздигнутог на високи стуб, биле су увелико у току, али је, користећи своје лично пријатељство за лидером југословенских комуниста и победничких партизана Титом и властити високи положај у хијерархији нових власти, Августинчић стопирао цео пројекат и прогурао своју идеју „Победе” чија седамметарска фигура на обелиску високом 19,5 метара и данас доминира платоом Градац, повише села Батина са десне, данас хрватске, обале Дунава. У темељима овог монумента налази се и костурница са остацима пронађених 1.297 погинулих бораца Црвене армије, иако се зна да је и огроман број њих заувек нестао у плаховитим, леденим водама Дунава. Доцније, цео комплекс је 1979. употпуњен Спомен домом Батинске битке, док је две године касније и са леве, данас српске, стране велике реке подигнут Спомен музеј једној од највећих и најкрвавијих битака Другог светског рата на просторима Југославије. Како на трусном подручју као што је Балкан не недостаје ратова и страдања, последњи у низу, грађански југословенски рат је донео запуштеност и делимично скрнавјење овог монумента, чему је допринела и драматична промена идеолошког наратива новонасталих самосталних држава, да би у периоду проевропског „шминкања” декларативним антифашизмом њихова обнова и уређење било искориштено за представљање оног лепшег, слободарског лица држава сукцесора блаженопочивше Југославије према свету.
Милић Миљеновић
