Наиме, давне 1942, Бошко, иначе рођени Ковиљчанин, у свом је родном месту упознао девојчицу Милицу Симић чији су родитељи као колонисти интернирани из неког од села са подручја северне Бачке, а она са још девојчица и дечака спасена и дата на чување једној угледној ковиљској породици. Како подсећа Бошко, за спасавање те деце најзаслужнији је владика Иринеј Ћирић, а велику улогу у њиховом потоњем збрињавању има угледни новосадски трговац Јован Ћулум, рођени Ковиљчанин.
- Међу том децом је била и Милица Симић. Ја сам рођен 1934. и она је вероватно била мојих година, јер смо ишли у исти разред, али свакако није могла бити много старија или млађа од мене. Не могу да се сетим разлога који су нас спојили, али се сећам да сам седео сам у школској клупи и када сам угледао Милицу, питао сам учитељицу да ли та девојчица може да седне поред мене – вели Бошко. Милица је, приповеда нам даље, била веселе девојчица, увек насмејаних очију.
- Милица је додељена имућној породици Попов, која је имала породични надимак Вајверов, и сваког дана, ујутру и увече, носила је млеко млекару. Стално је пролазила мојом улицом. Иако је имала још два могућа правца, увек је бирала пут поред моје куће. Некада би ме дозивала, куцала на прозор, али најчешће је ишла са друге стране улице и ја сам је увек чекао да прође, па бих излазио и давао бих јој бомбоне или колаче. И моја мајка ју је често виђала и увек се радовала када је види како пролази и говорила ”ено Милице”. Када бих изашао, испричали бисмо по неки виц, или неку шалу и она би наставила пут до млекара или до куће. Дешавало се понекад да намерно не изађем, само да бих видео да ли ће да ме тражи. И увек би ме тражила и чекала. Када би видела да ме нема ни на улици, ни на прозору, спустила би канту са млеком и гледала према кући да види где сам. Значи да је и са њене стране постојало то пријатељство и нека врста дечје симпатије...
Према Бошковој причи, он није сигуран да су баш сва деца која су доведена у Ковиљ те 1942. године била деца људи који су одведени у Шарвар, али се сећа да му је Милица једном приликом рекла како су њену мајку у логору ”малтретирали”.
- Ми смо тада били деца и она вероватно није знала ни како да ми то каже, али било јој је тешко док је о томе причала. А ни ја нисам желео да је на то подсећам, па више нисмо о томе разговарали – прича Брзић. – Она је то сазнање добила од неког, како, не знам, али знам да су и деца и родитељи били у неком контакту, не директном, али су родитељи некако ипак добијали вести о томе где су смештена и како су им деца и обратно. Тако су и знали где да дођу по њих, када су се вратили у своје домове након ослобођења из логора, заточеништва или повратка у своја места.
Милица Симић је била у Ковиљу све до ослобођења места, 15. октобра 1944. године.
- Неколико дана после ослобођења Ковиља, Милица и сва остала деца интернираца напустила су село. Када сам питао породицу код које је она била смештена где је отишла, рекли су ми да је по њу дошла њена мајка, али нису знали где су се упутили. Волео бих да је и сада жива и волео бих да сазнам нешто о њој, јер смо након њеног одласка изгубили контакт и више ништа о Милици нисам чуо – са сетом ће Бошко Брзић, који ове године пуни деведесет лета.
Срђан Кнежевић
