Међу државама учесницама су ту и Словенија, Пољска, Мађарска и Финска, а о пројекту нам је више причао професор српског језика и књижевности у новосадској Средњој економској школи „Светозар Милетић” Горан Миловановић. Родом из Крупња, Горана је живот навео у Шабац, па у Нови Сад, где је студирао српску књижевност (основне студије) на Филозофском факултету, а потом завршио и мастер компаративне књижевности.
– Одрастао сам у средини у којој се није ништа посебно читало. У почетку сам и сам имао отпор према свему томе, мада сам имао тренутке када бих побегао у књигу, али нисам био дете које је редовно читало. Током средње школе, друга-трећа година, десило се интензивно буђење, побуна у мени самом, незадовољство тадашњим концептом живљења, средином у којој не можеш да се задовољиш, актуелна мерила вредности и естетика, осећај лепог се није слагао с мојим и отуд потреба да трагам даље. Књижевност није била ту у почетку, већ касније, што је можда био утицај професорке српског, некако сам прво био задивљен њеном личношћу, неутралним приступом нама свима, тако да сам био позитивно изненађен и повучен у свет књиге.
Да ли ти је неко дело било окидач?
– Могу рећи у том почетном смислу не. Било је више тога што ме је привукло, па сам ишао даље и даље, али рецимо, у трећој-четвртог години сам читао „Браћу Карамозове” и знам да сам рекао: „Вау, овде има нешто што ми нико не прича о животу!” Сећам се тог момента кад откриваш нешто што не можеш да откријеш у међуљудским односима, неке информације које не добијаш у школи. Тако се у мени пробудила та страст да трагам даље и да у књигама добијам одговоре које не могу нигде да нађем.
Кад гледаш клинце који су сада средњошколци, а присетиш се себе у тим годинама, какву паралелу можеш да повучеш? Колико су млади данас ради да дозволе да их књижевност уздрма или им је то успутно и читају само оно што морају?
– Увек је незгодно одговорити на то питање, да не бих упао у неко поље генерализације. А кад ме питају како је у школи, кажем да је шарено јер и јесте тако. Има свега, има и незаинтересованих и заинтересованих, има ситуација кад доживим радост што могу с неким нешто да поделим. Могу чак и да проценим зашто су једни заинтересовани, а други нису. Постоје одељења која су најбоља, а немају осећај за књижевност. Неки смерови који су трећи степен имају жеђ. И то је најбитније, та страст, конекција, пробуђеност, а страст је ту пресудна. Да би се код тих других она пробудила, мора се направити амбијент који је подложан. Можда они нису у том неком приправном стању да би могли да доживе оно што је књижевност. Друштво, средина и школски систем морају бити изузетно добри да би подигли свест на тај ниво, да би ученици били спремни да чују и усвајају.
Колико је теби изазовно да избалансираш све то и да не посустанеш и не дозволиш да нечија незаинтересованост утиче на твој рад?
– Супер је питање... Прво, ја то волим, независно од свега. Кад делиш нешто што волиш, никад не можеш бити апсолутно незадовољан. Наравно да није најпријатније кад то нема добар пријем какав очекујеш у неким тренуцима. Верујеш да ће се у неком моменту од тих силних часова пробудити нека искра, да ће дати одговор на питање које носи са собом. Интересатно је стварно, дешава ми се да ми једно одељење и после часа поставља питања, прате ме до зборнице, осећам се као да сам на факултету са студентима. Док сам се у другом одељењу, рецимо, у ком сам недавно радио модерну поезију, трудио да им примерима представим оно што они живе, да их спојим са песницима и на крају ми каже један ученик: „Па, професоре, Ви баш много размишљате!” Тако да тај труд некад доведе до те реакције да професор много размишља. Мислим, дакле постојим. Није све ни у мишљењу, наравно, књижевност је и емоција, али тражимо модел и да разумемо време. Мени је ово такође добро, јер никад нисам имао мотив да радим у библиотеци, увек сам хтео да радим у живом додиру са стварношћу. За мене књига није нешто што су само корице, већ је она нешто живо, што посредује између нас. Зато сам ту и зато имам мотив да оживотворим оно што знам. А ту сам и да учим, нисам сигуран ко кога ту више научи, да ли ја ђаке или они мене, јер од њих имам свеже повратну информацију о времену у којем живимо. Они су још више у тим трендовима и мејнстриму који ја и не познајем, а са собом носим оно класично које ми даје књижевност и ту сам да направим комуникацију и понудим им ово друго које им је мање доступно.
Како је дошло до пројекта за поезију?
– Реч је о конкурсу за професоре средњих школа у Србији, примљено је нас 20, као и за наше песнике, млађе генерације. Одмах сам био заинтересован да се сусретнем са квалитетним људима, песницима и професорима... Међутим, на конкурс су се пријавили професори са озбиљним резултатима и радом, из најбољих школа, а ја сам почетник. Имао сам среће да се нађем ту. То је пројекат ПОТ ВОТ, односно „Песници данашњице, гласови сутрашњице”. Реч је о међународном пројекту, а свака земља учествује преко њихових одређених културних установа, а код нас је то „Хартефакт” из Београда. Преко ње се повезујемо ми професори и песници и заправо је циљ да савремену поезију учинимо доступнијом младима, да је популаризујемо и нађемо неке моделе како то да учинимо и оставимо касније неки траг. Пројекат траје од 2022. до 2025. године, а што се тиче релаизације, ми смо већ имали више састанака у Београду, учествовао је и уметнички тим (песникиња Радмила Петровић, позоришни редитељ Андреј Носов, глумица Вања Ејдус и композитор Драшко Аyић) и тражили смо начине како да презентујемо поезију, односно како најбоље да учинимо да она постане пријемчива младим људима.
А кад је реч о поруци и поуци коју поезија има – да ли постоји нека тема на коју ћете посебно обраћати пажњу, у складу са актуелностима протеклих месецима? Каошто су међуљудски односи, емпатија и слично. Поезија свакако има потенцијал да нас томе свему учи.
– Могу да кажем свој став на ту тему. Мислим да поезија никад не треба да упадне у замку да служи одређеној идеологији, па самим тим и одређеном моментуму, те да му се приклони како би га објаснила. Она сама по себи носи потенцијал универзалне емпатије. Мислим да поезија не треба да пропагира, ни да износи директно теме које су актуелне, јер она у самој својој бити на неутралан начин стоји независна од свих тих појединачних ситуација које, имам утисак, добијају неку врсту непотребне радикализације. Поезија у себи садржи хумано својство које не треба делити, парцелисати да тако кажем. Ако заиста уживаш у поезији, она треба на неутралан начин да те подстакне да разумеш све то, не говорећи о самој емпатији или насиљу. Не може у истинској хармонији да постоји зло или насиље, а исто тако и у истинској поезији. Самим тим што си јој близак, ти вреднујеш управо добре ствари.
Осврнула бих се још на реакције младих – колико им је потребна књижевност? Колико они сами жуде за њом и шта је оно што их највише погађа?
– Враћамо се на оно питање будности. Имам утисак да су нека деца расејана и у тој расејаности од свега штипну помало, што им буде интересантно или не. Наметнут је такав модел... Школа је комплексан организам и морамо направити систем где ћемо моћи да истински закључимо шта их погађа. Дакле, појединачно сам имао невероватне реакције на неке песме и нисам могао да верујем да их је то интересовало, видиш уживљеност у све то. А у неким одељењима нема тога. Јако је тешко питање, покушавам да дам одговор... Рецимо, могу да одговорим преко драмске секције коју водим, јер кад нешто желе, онда су спремни и да дођу и суботом у осам ујутру. Зато и можемо да повежемо поезију са сценским покретом. Појединачно има оних у којима себе могу да препознам... Остали, добар део њих, ту су зато што морају и то је наш главни задатак, да им отворимо поглед да нису ту само због звона и ужине. Наш задатак је да нађемо појединце и колико год да их је, вреди.
И кад се све сабере и одузме, каква нас будућност чека – и кад је реч о омладини, али и књижевности?
– Неизвесно је увек. Али, чему професори у оскудно време? Па, баш су најпотребнији тада, а мислим да јесте оскудно време. Ми не можемо никога спасити, али можемо пробудити искру да свако нађе неко сопствено спасење. Верујем да сви живимо с неким навикама, не осећајући у каквим шаблонима и форматизованим свестима живимо, али оно што можемо јесте персонална одговорност. Што кажу, свет се више не може спасити, свет је отишао неким током, не знам да ли има спасења...
Није отишао сам од себе, гурнули смо га...
– Може и тако да се каже. Е сад, постоји та лична одговорност и наш задатак је да што више тих појединаца пробудимо насупрот сиромашном времену у ком живимо. Важно је не прихватати да је све онако како изгледа. И моја кључна реченица у књижевности је из романа „Кад су цветале тикве” Драгослава Михаиловића да није све онако како изгледа. Увек постоји та друга страна.
Леа Радловачки
