Остали су без биоскопа „Стражилово“, који је пословао у саставу „Звезда филма“, 12. фебруара 1998. године, када је након последње вечерње пројекције стављен кључ у браву у ишчекивању нечег новог, лепшег, савременијег - мултифункционалне сале са позоришном сценом и бинским торњем у којој је требало да заживи и кино.
Обећано нису добили, а оно што су имали у рукама им је ускраћено. Када се спомене, већини која је имала привилегију да у „Стражилову“ гледа остварења домаће и светске кинематографије, навиру носталгична сећања. Наравно, док и она не избледе, као што је случај са фотографијама на којима је остало забележено како је биоскоп изгледао пре затварања.
– Док напредак телевизије средином седамдесетих није узео маха, у Карловцима се масовно ишло у биоскоп – сећа се кинооператер у „Стражилову”, осамдесетосмогодишњи Владимир Јоахимстал, који је последње две деценије свог радног века провео радећи на том послу. – Корзо се сваке вечери протезао у недоглед испред биоскопа. Под јаким светлом на улазу у биоскоп скупљали су се момци који нису марили за шетњу и расправљали су о фудбалу, двојкама, а када последње звоно зазвони, онда сви утрче и никог више нема на корзоу. Цео корзо уђе у биоскоп!
Владимир Јоахимстал, кога у Карловцима познају и као вишеструког даваоца крви, страственог риболовца, члана тамбурашке дружине Гајиних, фотографа, а у раној младости и млинара, радио је у „Стражилову“ 13 година. Када је претходни оператер Станислав Станко Кенђел умро, пословођа биоскопа и заменик директора „Звезда филма“ Матија Кениг позвао је Владимира, јер га је познавао као врло свестраног и вредног радника.
– Било је то 1984. Матија ми је показао у неколико наврата шта ми је посао, а после сам научио и како се одржавају уређаји и штошта друго. Након затварања, прешао сам у Нови Сад и тамо радио до пензије. Наша биоскопска сала имала је 404 седишта. Када су почели да стижу блокбастер филмови, морали смо да уносимо и помоћне столице, па је било и по шест стотина гледалаца – прича Јоахимстал.
Поред Јоахимстала и Кенига, тим карловачког биоскопа чинили су још благајница Вида Ракетић, која је за рекордно време успевала да прода велики број карата; у време када је Владимир постао део екипе карте је цепао Ђорђе Сокић Гаја, а како је он убрзо умро, тај посао је преузео покојников син Лаза Сокић; спремачица је била Јосипа Ракош.
– Карловчани су некада премијере гледали и пре него што дођу у Нови Сад. Како? Па, сналазили смо се. Филмаџије из целе Југославије су се једном годишње састајале у Плочама и договарале ко ће које филмове увести из иностранства, где и када ће играти, те у којим терминима. Тако се, кад се заврши приказивање филма, рецимо у Београду, он шаље за Нови Сад, али два дана раније, да би се трака прегледа пре пројекције. А ми бисмо га доносили у Карловце и код нас прегледали. Намонтирали бисмо га на велике ролне и пуштали прво нашој – карловачкој публици.
Пионирски кораци у кафани Ђуре Хајзера
Први биоскоп у Сремским Карловцима почео је да ради априла 1924. у кафани Ђуре Хајзера, која се налазила на месту садашње Ерсте банке. Када је зграда Црквене новосадске општине на централном карловачком тргу завршена тридесетих година прошлог века, у њој је у својству закупца Ђорђе Ђока Шарановић отворио хотел „Гранд“, а поред је био биоскоп по имену „Корзо кино“. „ И сада постоји пролаз између сале хотела и сале биоскопа”, тврди Владимир. „Туда је улазила публика која је седела у хотелу. С Другим светским ратом свега је нестало. Зачетник нове фазе у историји карловачког биоскопа био је Матија Кениг. Из месне заједнице иницирали су отварање биоскопа, јер им је била потребна пропаганда па су позвали Кенига. Матија се снашао за појачала, звучнике, а МЗ се побринула да набави пројектор на угаљ због чега су кинооператери после представа бивали гарави. Радили су напољу, а када је измишљена вакумска лампа, кинооператери су прешли у затворен простор.
Након последње филмске пројекције тог фамозног 12. фебруара 1998. године, екипа карловачких биоскопских радника почела је да склања опрему. Појачало, два пројектора, агрегат... чували су у некадашњој згради општине, чекајући „повратак“ биоскопа. Оно што нису спасили, стицајем околности на које нису могли да утичу, јесте колекција постера која је била велике, музејске вредности. А столице су завршиле негде у јужној Србији. Касније, када је било јасно да узалуд чекају, јер су радови због НАТО бомбардовања престали и никад нису настављени, сачувано су пренели у Нови Сад. У међувремену, неки су градови доживели биоскопску ренесансу. Сремски Карловци, међутим, нису међу њима.
Зорица Милосављевић
