– Ради лакшег приступа здравственом систему и одређивања вида лечења зависника од алкохола оформљен је и Тим за зависност од алкохола, у оквиру поликлиничке службе Клинике за психијатрију Универзитетског клиничког центра Војводине – каже за „Дневник“ др Драгана Ратковић са Клинике за психијатрију КЦВ.
По важећој Међународној класификацији болести, постоји шест критеријума за постављање дијагнозе болести зависности, од којих пацијент мора имати најмање три – и то током годину дана. То су јака жеља или осећај принуде за узимањем супстанце; отежана контрола око узимања психоактивне супстанце у смислу почетка, завршетка и узете количине; појава апстиненцијалног синдрома након престанка или смањења количине узимања супстанце. Ту су и пораст толеранције односно потреба за повећањем количине супстанце која се узима да би се постигли ефекти који су раније постојали у нижим дозама; и, наравно, наставак узимања супстанци упркос сазнању о њеним штетним последицама по здравље.
– У просеку, са редовнијим пијењем млади почињу између 18. и 20. године живота. Међутим, у нашим крајевима први контакт са алкохолом дешава се још у раној младости. Није реткост да родитељи малолетној деци понуде пену пива или мало црног вина ради „боље крве слике“. Тада нису свесни чињенице да се зависност од алкохола брже развија уколико је до првог контакта са алкохолом дошло раније – наводи др Ратковић.
По њеним речима, један од узрока зависности, поред биолошког и психолошког, јесте и социо-културни. Овај приступ истиче значај социјалног окружења у којем појединац живи, као и значај традиције, обичаја и правила које то окружење поштује. У пракси, то би значило да ће напета особа пре потражити у алкохолу „лек“ за своје стање уколико живи у средини која одобрава пијење алкохолних пића, као што је случај код нас. Значајна је и улога породице у изградњи ставова према животу, па и према пијењу.
Зависност од алкохола се сматра трећом болешћу савременог света, одмах иза кардиоваскуларних и малигних обољења. Процене Светске здравствене организације говоре да у просеку 3% становништва болује од зависности од алкохола. Да би се схватила права сложеност ове болести, овај број треба помножити са три, јер зависност појединца директно угрожава најмање три особе из његове околине – брачног партнера, дете и колегу са посла.
- Зависност од алкохола се развија постепено. Та постепеност омета околину да на време уочи и препозна прве знаке болести, па до тога долази тек у поодмаклој фази, када су код особе озбиљно изражени карактерни, здравствени, породични, професионални и социјални проблеми. Уз то, и сами зависници од алкохола дуго прикривају своје стање, јер не желе да прихвате да су зависни и годинама одлажу јављање на лечење – каже др Ратковић.
Она наводи да се алкохолизам, односно зависност од алкохола, релативно ретко среће у популацији младих до 25. године. Разлог за то је што природан ток развоја зависности од алкохола траје у просеку од 10 до 15 година, мада и овде постоје изузеци, тако да су међу најмлађим пацијентима двадесетогодишњаци.
За започињање психијатријског лечења болести зависности неопходна је мотивација односно одлука пацијента. Хоспитално лечење подразумева издвајање из социјалне средине, детоксикацију односно превазилажење апстиненцијалне кризе, психофармакотерапију и у одређеним случајевима аверзивну терапију (блокатор против алкохола). Да би се тај циљ реализовао нужно је, од самог почетка лечења, придржавати се неких основних правила понашања које ће обезбедити успешан почетак терапије и умањити ризик од рецидива .
У основна правила спадају строго избегавање кафане и друштва са којима је особа пила, да се у кући не држи алкохол, редовно узимање аверзивне терапије, као и да се схвати да је сваки дан без пића капитал, да и ако дође до кризе важно ју је препознати а потом и адекватно реаговати, током лечења треба помагати другим пацијентима, отворено говорити о себи као зависнику и ако дође до рецидива што пре се јавити психијатру и наставите лечење.
Љубица Петровић
