Рецимо, у Финској, где су од лета 2015. у коалицији либерали, конзервативци и десни популисти, а једна од ставки њиховог уговора је била могућност увођења безусловног прихода за сваког.
Финска влада није увела, како су медији у почетку погрешно најавили, основни приход од 800 евра за сваког држављанина, него је током 2017. почела да спроводи пилот пројекат налик томе. Да ли ће идеја стварно бити остварена и колико би било потребно времена за њу још увек није ни јасно - што је, у сваком случају, још једна паралела са комунизмом. С друге стране, они који заступају идеју зајемченог прихода без обзира на радни допринос праве јасан отклон од комунизма и тврде да је реч о „идеји без идеологије”. Новац добија свако без уплива у његову приватност од стране органа државне контроле.
У Финској, за почетак, месечни чек од 560 евра добија 2.000 незапослених, што с додатком за станарину чини 750 евра, али то једва да досеже тамошње трошкове за живот. Незапослених у Финској има 9,3%, а међу младима чак 20% њих тражи посао, откако се Нокија суочила с губицима, а санкције ЕУ блокирале трговање с Русима. Фински пројекат би, засад, требало би да замени социјалу, а грађане лиши позиције молитеља пред шалтерима.
Пре тога је Утрехту, холандском граду са 330.000 становника, 2016. започео експеримент на узорку од 250 учесника, чему су се прикључиле и друге општине. Одрасли, случајно одабрани појединци добијају по 900 евра месечно. Полази се од тога да ће то смањити бирократију и трошкове за социјалну помоћ, али још увек је рано за коначне и конкретне одговоре.
Швајцарска је била прва европска држава у којој се 2016. гласало на референдуму о безусловном основном приходу, али је тек нешто више од 23 посто њих било „за” (мање од 600.000 Швајцараца), а највише у престоници Берну - 40%. Излазност је била 45,6%. Швајцарци се нису изјашњавали о конкретним износима, али ако се узме у обзир став иницијатора који су још у октобру 2013. сакупили 126.000 потписа за референдум, одрасли Швајцарци би добијали 2.500 франака месечно “за достојанстван живот” (а не само за егзистенцијални минимум), а деца и пензионери по 625 франака.
Држави би било потребно 200 милијарди франака годишње за тај посао. За социјалу иначе даје 50 милијарди, и још 150 би требало негде наћи. Швајцарци су пре две године били “против”, тврдећи да тај систем не може да се исфинансира другачије него високим порезима. А високи порези, пак, одузимају људима слободу и маневарски простор за економску активност. Ипак, с референдумом 2016. иницијатива није коначно послата у историју и у Лозани се кренуло с провером у паркси. Иницијатори верују да ће ново изјашњавање уследити за пет до десет година.
Очито, та идеја није пала с Марса, и није случајно што циркулише с почетком текуће деценије - заправо од економске кризе која је уздрмала свет 2008. Стручњаци прогнозирају драматичне промене на тржишту рада и све више људи их осећа на својој кожи страхујући за посао у будућности, што доводи до социјалне и политичке нестабилности. Почетком деценије су се различите иницијативе и формално умрежиле, а зајемчени приход је постао хуманистички одговор на актуелну кризу. „Теслин” оснивач Илон Маск је пророковао да ће сваки човек на свету једног дана добијати загарантовани месечни приход, будући да ће због свеопште дигитализације, аутоматизације и роботизације многи послови ишчезнути. Основни приход би, тако, био нека врста паушала губитницима у глобализацији.
И у Немачкој је о безусловном приходу почело да се говори пре неколико година, а поједини шефови великих компанија, филозофи и политичари се почели да се залажу за идеју. Од лета 2014. постоји и удружење грађана „Мој основни приход”, чији оснивач Михаел Бомејер је у недељнику „Цајт” одлучио да подели своја искуства с читаоцима. Немачко удружење броји 124 чланова, и сваки од њих без обзира да ли је запослен или је бескућник, студент или пензионер, добија 1.000 евра месечно.
Као саоснивач фирме на Интернету Бомејер је раније зарађивао око 3.000 евра нето, али када је сакупио 12.000 евра одлучио је да направи експеримент у трајању од годину дана - и прешао је на свој основни приход од хиљадарке месечно. После неколико месеци приметио је да се чешће смеје, постао је расположенији. С децом се, каже, поново зближио. Сведен на трећину ранијег прихода ипак, каже, није оскудевао. Није више осећао да после напорног рада мора да се награди потрошњом. Уместо тога, поново је постао радознао: ишао на семинаре и путовања, читао књиге. После пола године почеле су да му с роје и нове пословне идеје.
Своје искуство је пожелео да подели с другима. Нових 12.000 евра одлучио је да поклони случајно изабраној особи - по хиљаду месечно. Три године касније, 2017, од те на први поглед сулуде идеје настало је удружење са 23 сарадника и буyетом од 2,5 милиона евра годишње, који тренутно троши 124 људи. Недавно су случајни добитници месечног прихода позвани у Хамбург, е да би саопштили своја виђења читавог пројекта.
По правилу су у првој фази осећали зависност од удружења од којег су добили новац. Имали су неку врсту моралног проблема што не доприносе и страховали су да ће изгубити своју слободу одлучивања. Тек после три до четири месеца би се опустили. Готово сви су раније имали снажно уверење „да морају претходно да зараде” да би нешто вредели, а сада су могли да се окрену свему оном што су пропустили, говорили су Бомејеру. У трећој фази, пак, и они су имали жељу да ураде нешто ново.
Основни приход даје сигурност, а тиме и слободу да се каже „не” - послу, принуди у школи, породици у којој је само једна особа запослена, тврди Бомејер. Многи учесници пројекта рекли су да су добили вољу за учење, постали продуктивнији и мање подложни стресу. Више нису „морали„, и ођедном су добили унутрашњу мотивацију.
Овај експеримент је по Бомејеру, ипак само један од мало преосталих разлога за друштвену наду. Живот у ризичном свету и у временима жестоког социјалног раслојавања, доводи у питање институције које се баве питањима човекове егзистенције. Све су слабије националне државе, социјалне службе, политичке партије, синдикати... Основни приход даје полугу за промену таквог света, али је још увек далеко од реалности. Ипак, ни то није револуција: оне су увек крваве, да би на крају владала само једна елита уместо претходне. Револуционарно је то што се у језгро друштвеног система уместо страха поставља поверење у појединца, вели Бомејер.
Али како то да профункционише, да ли би људи с тим приходом уопште хтели да нешто раде? Према једном истраживању свега 2% њих би престало да ради. Већина испитаника тврди да би и ако би добила велике паре на лотоу наставила да ради исти посао, док би мањина потражила неки атрактивнији - у Немачкој мање од петине њих, у Швајцарској још мање.
Чини се да је сума огромна, али у поређењу с реалним издацима добија се другачији утисак: Немачка је 2014. за социјална давања потрошила 849,2 милијарде евра - што је негде између цене коштања швајцарског модела „за достојанствени живот” и оног финског „обезбеђивања егзистенцијалног минимума”. Основни приход по финском моделу у Немачкој би укинуо сва социјална давања - чак и ако се урачунају и државна улагања у болнице и дечије вртиће који не могу бити замењени основним приходом.
С друге стране, финансирање по швајцарском моделу не би била утопија ако се на тас поред основне дода и сума коју издвајају за социјалу и они којима загарантовани приход не би био довољан. Када се одбију порези и социјални доприноси, Немци су приходовали 2011. укупно 1.800 милијарди евра, од чега би по увођењу швајцарског модела требало одбити две трећине за основни доходак. Потреба да се зарађује знатно више преко те суме би се смањила, што и јесте један од мотива, али ако неко жели додатно да заради бавио би се својом струком и оним што жели - и најбоље ради.
Елем, ради се о потпуно различитим визијама човека: с једне стране су, по владајућим уверењима неолиберала, егоистични лењивци које некако ваља приморати на рад, а с друге стране је алтернативна слика суграђана који у раду налазе свој смисао и структуру егзистенције. У добростојећим друштвима влада сагласност - ниједан човек не сме да умре од глади. Али ваљда може да важи и обрнуто: осигурана егзистенција је претпоставка за добар, такође и профитабилан, посао. Постојећи систем је, очито, зарибао и мора да се мења, док расположење за радикалне предлоге с лева и с десна расте. Порука је упућена у свет: шта би се догодило када би свако добио основни приход? Само да то не буде последња порука у боци пре бродолома.
Реља Кнежевић
