Све то су разлози што све више њих излази из посла и затвара фарме. Где је излаз из ове ситуције јер имамо хране да ухранимо на милионе свиња и да нам још остане житарица и за друге животиње.
Професор на Пољопривредном факултету у Новом Саду др Иван Радовић оцењује за „Дневник” да је у свињарству заиста ситуација лоша. Ипак, он истиче да имамо предуслове да се свињогојство подигне и да будемо извозници живих свиња јер уз кукуруз и пшеницу имамо и квалитетна приплодна грла свиња.
- Садашње прилике у свињогојству нису добре и ако се посматра циклус примарне производње, видимо да влада непартнерски однос између произвођача који имају приплодни запат и производе прасад и товљенике који само ту прасад купују, тове и продају - каже проф. др Радовић. - Између њих не постоји уговорени однос, нема ничега што је планско, већ се послује на основу закона тржишта - ако је цена добра, сви ће бити задовољни, а ако је цена лоша, терет пада на произвођача прасади и товљаче, премда се свињарство не можете дефинистати као, рецимо, ратарство, па се једне године сеје соја, друга кукуруз, треће жито... у зависности од тржишта. Када се једном уђе у тов у заокруженом циклусу нема изласка јер је период изласка из посла за било коју грану у сточарству дугачак. Зато из това излазе они који су остали без профита јер нису имали контолисану производњу и заокружен процес това.
Уједно, проф. др Радовић указује да имамо велики број газдинства који држе свиње - од једне па до неколико стотина или хиљада крмача, и ако се уброји све то, наравно да се мала газдинства гасе јер је свињарство индустрија, а то значи да она захтева првенствено знање, инвестиције и план, односно циљ, а то је профит и зато треба тежити да ову грану подигнемо на ниво комерцијалне производње, где ће фармери знати зашто тове свиње.
Проф. др Иван Радовић сматра да за примарну свињарску индустрију долазе добра времена јер је месо тражен производ у свету.
- Ми за то нисмо имали до сада осећаја, али како долази време несташице енергије и мењају се правци у светској прехрамбеној индустрији и навике потрошача, видећемо да ће месо бити тражена намирница - каже проф. др Радовић.
Он је истакао да онима који буду писали стратегију развоја сточарства сугерише да направе разлику између свињарства, говедарства, овчарства, козарства и живинарства и утврде који је део Србије најбољи за одређену сточарску производњу.
- Ако је Војводина житница и има интезивну свињарску производњу, онда је логично да ту буду фарме због мањих трошкова транспорта хране и, наравно, да фарми буде и у централној Србији где је то могуће, а у другим деловима земље нека се распоређују друге врсте животиња - рекао је проф. др Радовић.
Из статистичких извештаја, каже наш саговорник, не види се права слика о томе колико имамо свиња јер се спомињу сва грла, нема података о квалитетним свињама и онима које то нису већ су избројане све свиње, сви произвођачи, рачунајући оне који имају контролисану производњу и оне којима је тов, условно речено, хоби.
- Када погледамо Главни одгајивачки програм у свињарству од 2013. до 2023. године у АП Војводини, који се спроводи с Покрајинским секретаријатом за пољопривреду, Пољоприврденим факултетом у Новом Саду и службама које прате тов, видимо да су сви одгајивачки циљеви испуњени и да имамо знатан број свиња у контролисаним условима - односно 60.000 крмача и 40.000 назимица - казао је проф.др Радовић.
Он истиче да до сада нисмо могли извозити јер смо свиње вакцинисали против класичне свињске куге, а пошто од пре две године то не радимо, очекује се моменат када ћемо добити дозволу да живе свиње продајемо на друга тржишта.
- Војводина може да ухрани, на основу произведеног кукуруза, од13 до 16,5 милиона товљеника годишње, али је ствар националне стратегије да ли желимо да будемо земља која ће извозити примарни производ - житарице или ћемо их укључити у исхрану свиња. Раније је селекција била 15 товљеника годишње по крмачи, а данас је тај број 25 до 30 товљеника по крмачи, па уз знање које имамо и прописане услове држања животиња можемо постићи брз раст у овој грани сточарства - наводи проф. др Радовић и напомиње да када се говори о условима за држање свиња није поборник да једино висока технологија у производњи свиња може да донесе високи профит јер ни развој свињогојства у свету не иде у смеру преинвестирања.
Добар модел је, вели проф. др Радовић, да се окренемо сопственој производњи и стимулацији товљача, а то значи, између осталог, да ако већ неко жели да профитира и узме прасад из иностранства, онда тај произвођач не може да добије субвенције за то или да субвенција од 1.000 динара, колико је сада буде за прасад из инострантва, за домаће буде 1.500 динара.
З. Делић
