У одговору на питања нашег листа, Државно правобранилаштво наводи да је на „основу пресуда и одлука Европског суда за људска права (ЕСЉП) донетих против Републике Србије од 1. јануара 2019. до 5. децембра ове године, исплаћено укупно 54.599.391 динара”.
Напомињу да је „до краја године планирана исплата и износа од 13.968 евра у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије, и то на дан исплате, па се у овом тренутку не може определити тачан износ који ће бити исплаћен јер ће се у једном предмету исплата обавити с обрачунатом каматом до дана планиране исплате”.
По јавно доступним информацијама, највећи број активних представки против Србије односи се, као и раније, на дуго трајање домаћих судских поступака, а међу њима доминирају притужбе на дуго трајање извршења правоснажних пресуда донетих у радним споровима.
Ипак, реалан укупан износ одштета у вези с утврђеним повредама права зајемчених Конвенцијом, добија се заправо сабирањем свота која је досуђује ЕСЉП и оних одштета које на домаћем терену досуди Уставни суд Србије по уставним жалбама, те остали наши судови по Закону о заштити права на суђење у разумном року, донетом 2016. године, којим је одређена одштета од 300 до 3.000 евра за повреду тог права.
У извештају о раду судова у Србији у првој половини 2019. године Врховни касациони суд наводи да је у том периоду у судовима у Србији „примљено 48.987 предмета који се односе на заштиту права на суђење у разумном року, чак 16.000 више него у истом периоду прошле године”. Констатује се да је „повећан број парница ради накнаде нематеријалне штете због повреде права на суђење у разумном року – с 5.819 предмета на 10.561 у првом полугођу 2019. године, а вишеструко је повећан и број парница ради накнаде материјалне штете по том основу са 767 на 4.416 предмета”.
„Повећање броја предмета ради заштите права на суђење у разумном року односи се на извршење правноснажних судских пресуда против друштвених предузећа из радног односа, које је било суспендовано Законом о приватизацији, на шта судови нису имали било какав утицај нити се новац од приватизације сливао у судски буyет, да би се сада штета исплаћивала из буyетских средстава намењених за рад судова, а обавезе инсолвентних друштвених предузећа преваљивале на државу. Зато се не могу без резерве прихватити критике да се грађанима исплаћују енормне своте због неразумно дугог трајања судских поступака узрокованих неажурношћу судова”, наведено је у извештају .
Наши судови, по истом извештају, закључно с 30. јуном, имали су укупно у раду 62.168 предмета због повреде права на суђење у разумном року, а решили 41.300.
Иако није познат број пресуда којима су грађани добили те спорове, изазовна је помисао на збир свих одштета, поготово кад се саберу с онима из Стразбура.
Правници сматрају да је у односу на наше актуелне прилике, драстичне случајеве принудних извршења на имовини грађана, исељења из њихових домова због неизмирених дугова, те различитим акцијама нејасног правног основа, веома важна пресуда ЕСЉП-а у предмету „Исени против Србије” јер се односи на повреде права на мирно уживање имовине.
Због експропријације стана од тридесетак квадрата, пре двадесет година, пресуђено је да Србија исплати Исенију 56.000 евра и 4.000 на име одштете јер је утврђена повреда Протокола уз Конвенцију, одредбе: „Свако физичко или правно лице има право на неометано уживање своје имовине. Нико не може бити лишен своје имовине, осим у јавном интересу и под условима предвиђеним законом и општим начелима међународног права. Претходне одредбе, међутим, ни на који начин не утичу на право државе да примењује законе које сматра потребним да би регулисала коришћење имовине у складу с општим интересима или да би обезбедила наплату пореза или других дажбина или казни.”
Пресудама донетим ове године у односу на Србију, суд у Стразбуру је једну од највиших одштета, 25.000 евра, досудио у случају „Гјини”, због , како је утврђено пресудом, „тортуре и нечовечног поступања које је подносилац представке претрпео у истражним притвору од других притвореника у истој ћелији, у КПЗ-у у Сремској Митровици”.
„Држава мора осигурати да лица у притвору и стављена под контролу власти затворску казну служе у условима који су примерени поштовању људског достојанства, да начин и метод извршења мере не подвргава такво лице патњи или тешким условима било којег интензитета који превазилази неизбежан ниво патње присутан у затворима”, наводи ЕСЉП. Наглашава се да члан 3 Конвенције који штити то право, не предвиђа изузетке и није дозвољено одступање од њега, те да би истрага требало да доведе до идентификације и кажњавања одговорних за тортуру.
Идентичан став ЕСЉП је заузео досудивши 4.000 евра одштете и 2.355 евра за трошкове поступка по представци због „тортуре и нечовечног поступања затворских чувара преама њему” коју је поднео Малиша Јевтовић, осуђен на 40 година затвора због монструозног убиства трогодишње Катарине Јанковић 2005. године у Београду.
Правни ставови пресуде у предмету „Исени” кореспонидрају с неколико пресуда у односу на Хрватску по представкама у вези са заштитом права на дом по члану 8 Конвенције: „Свако има право на поштовање свог приватног и породичног живота, дома и преписке. Јавне власти неће се мешати у вршење тог права сем ако то није у складу са законом и неопходно у демократском друштву у интересу националне безбедности, јавне безбедности или економске добробити земље, ради спречавања нереда или криминала, заштите здравља или морала, или ради заштите права и слобода других”.
Тако у пресуди „Ћосић против Хрватске”, EСLjП наводи: „Губитак дома најекстремнији је облик мешања у право на поштовање дома. Свака особа изложена ризику мешања такве важности треба у начелу имати прилику да размерност и разумност мере буде утврђена од независног суда, у светлу меродавних начела из члана 8 Конвенције, без обзира на то што по домаћем праву треба да престане његово право да буде у стану”. Исто је пресуђено у случају „Бједов против Хрватске”.
У пресуди „Орлић против Хрватске” наведено је: „У околностима у којима националне власти, у својим одлукама којима је наложено и потврђено исељење нису дале никакво објашњење ни изнеле никакве тврдње које би показале да је исељење било нужно, легитиман интерес државе за контролом своје имовине долази иза права подноситеља захтева на поштовање његовог дома”.
Јаска Јаковљевић
