Како за наш лист каже саговорница која је трпела насиље у породици, живела је у лошем браку и годинама је покушавала да поправи односе, трудила се да сачува породицу. Ентузијазам који ју је водио био је неисцрпан, признаје она.
Она и супруг имали су све реалне услове за складан брак, у којем би могли да подижу своје двоје деце у љубави и хармонији. Новца им није недостајало, обоје су високообразовани, запослени и имали су добра примања.
“Обезбедили смо стамбени простор, аутомобиле, летовања, зимовања. Имали смо све, само нисмо имали међусобно разумевање. Ја сам радила на томе да обоје напредујемо, да будемо једно другом подршка, да својој деци дајемо позитивне примере. Мој супруг је стално и вредно радио на томе да мени отежа, спречи моје професионално напредовање, да контролише сваки мој покрет, мисао и реч”, каже та жена која је помоћ потражила у Мрежи за заштиту жена и деце од насиља у породици ЗОРА.
Реч је о Координативном телу Оперативне мреже за заштиту жена и деце од насиља у породици ЗОРА, које се, у оквиру Пројекта „Јачање мреже против насиља у социјалној заједници”, налази у Новом Саду у оквиру Центра за социјални рад.
У даљој исповести, та клијенткиња ЗОРЕ додаје да јој је супруг контролисао телефонске разговоре, проверавао пословне сараднике, трудио се да је изолује од света, пријатеља, породице…
“Нисам могла да разумем зашто ми се дешавају тако ружне ствари. Молила сам га да потражимо помоћ стручњака у Саветовалишту за породицу, што је он категорично одбијао“, прича несрећна жена.
Временом се осећала све слабије, сви њени покушаји да поправе односе су остали без резултата, изгубила је жељу да се бори, престала да се дружи да не би изазивала сукобе, у друштву је престала да прича…
“Нисам више личила на себе. Нисам више проналазила лепоту у малим стварима које чине живот, за све што сам радила од супруга сам добијала повратну информацију да нисам довољно добра. Временом сам и сама поверовала у то. Нисам могла да препознам саму себе. Од одлучне, самосвесне, комуникативне особе која иде само напред, постала сам повучена, несигурна, тиха и бојажљива особа” каже у својој исповести наша саговорница – жртва породичног насиља.
Након свих невоља које су је снашле, схватила је да ће је, уколико нешто не предузме, психолошко малтретирање којем је изложена потпуно онеспособити.
“То су били тешки тренуци, знала сам да морам нешто да предузмем, нисам знала шта, нисам имала подршку породице, пријатеља... Била сам потпуно сама“ – каже она.
На једном предавању које је одржано у оквиру семинара опште медицине сазнала је да у Центру за социјални рад постоји ЗОРА.
“Осетила сам да је то моја рука спаса, интуиција ме је водила и нисам погрешила. Отишла сам у ЗОРУ и добила све одговоре“...
Док је причала о својим проблемима, и сама је схватала коликом је психолошком насиљу била изложена, колико је временом изгубила самопоуздање...
"У разговору с педагогом Душанком Илић из ЗОРЕ схатила сам да насиље којем сам била изложена не морам да трпим, да могу да опстанем и вратим радост у свој живот” каже наша саговорница.
По њеним речима, сада, после две године, осећа неизмерну захвалност Душанки Илић јер је уз њену стручну помоћ успела да изађе из лошег брака, да орагнизује свој живот и покаже својој деци да су љубав и радост могући и да их сваки човек заслужује. Досегла је, како каже, свој мир, хармонију, напредује на професионалном плану, дружи се с позитивним људима и на свим животним пољима осећа благостање. Својој деци је обезбедила да расту окружени љубављу и позитивном енергијом.
“Свакој жени која је изложена насиљу у породици, и онима које нису сигурне у то да ли је то стварно насиље, препоручујем да се јаве у ЗОРУ јер је то место где ће најбрже добити стручну поршку и савете шта је најбоље да ураде. Нисмо сви исти, не реагујемо исто, и нису сви проблеми једнаки... Свака жена ће понаособ добити баш оно што јој треба у датом тренутку, а све у циљу проналажења најбољег решења за њу и њену децу” поручује ова храбра жена која је претрпела породично насиље.
Дубравка Николић
